Ivančica ili bela rada (lat. Leucanthemum vulgare Lam.) je višegodišnja zeljasta biljka koja pripada porodici glavočika (lat. Asteraceae) kao i kanarska ivančica i afrička ivančica. Iako se često menja za tratinčicu, razlike između ova dva cveta su i više nego bitno vidljive.
Latinski: Leucanthemum vulgare
Engleski: Ox-eye daisy, Oxeye daisy, Dog daisy, Marguerite
Porodica: glavočike (Asteraceae)
Dimenzije: do 90 cm
Karakteristike
Stabljika kod ivančice ili bele rade je slabo razgranata, jednostavna i uspravna, a može da naraste i do 90 cm u visinu. Osnova biljke je položena koso i cilindrična, dok su listovi nepravilno nazubljeni, retko dlakavi ili goli, duguljasti i naizmenični. Zemljani listovi nalaze se pri dnu na dužem i debljem delu stabljike, a listovi bliže cvetu na kraćem i tanjem delu stabljike.
Cvetne glavice su pojedinačne, prečnika 3 - 6 cm i poređane na vrhovima dugih stabljika. U centru su cevasti, zlatno-žuti cvetovi, dok se na ivicama nalaze beli jezičasti cvetovi dužine 1 - 2 cm. Listovi su raspoređeni kao pločice na krovu, a na ivicama su svetlo ili crno-braon boje. Cvetaju od juna do septembra.
Poreklo
Latinsko ime roda Leucanthemum potiče od starogrčkih reči leukos (beli) i anthemos (cvet). Dioskorid, naučnik koji je proučavao ivančice, naziv je koristio za nekoliko biljaka iz porodice glavočika pa tako imamo više vrsta ivančica.
Ime vrste vulgaris znači zajedničko, a na stranim jezicima nazivi su Magerviesen-Margerite, Viesen-Vucherblume (nem.), marguerite commune (fr.), margherita diploide (it.), margarita (španski), margarita, bonina, bem-me-kuer (portugalski), navadna ivanjščica (slo.), itd.
Stanište
Rasprostranjena je u Evropi, Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu. Negde se smatra korovom koji je teško iskoreniti, a raste uz šumske puteve i čistine, na suvim ili vlažnim livadama i travnjacima. Opisan je velik broj oblika, vrsta i podvrsta koji se razlikuju ekološki, morfološki i po broju i obliku hromozoma.
Često se gaji u baštama i cvetnim gredicama, a razmnožava se semenom u proleće ili podelom na jesen i proleće. Voli sunčano ili polusenovito mesto, bašte i redovno vlažno, ali dobro drenirano zemljište.
Upotreba
Mladi prizemni listovi su jestivi i beru se pre cvetanja, a sadrže oko 8 mg karotena i 30 - 50 mg vitamina C. Mogu da se dodaju sirovi u salate, ali takođe imaju veoma aromatičan ukus zbog čega se konzumiraju u mešavini sa drugom hranom. Koren je takođe jestiv, a cvetni pupoljci mogu da se zakisele i posluže kao salata.
Srodne vrste
Foto: Hans Braxmeier / Pixabay
Ostavite odgovor