Gnojištarka

Gnojištarka (lat. Coprinus comatus) spada u jestive pečurke iz porodice pod latinskim nazivom Agaricaceae, a kod nas je poznata pod nazivima čupava ili velika gnojištarka. Njeno stanište je različito i može se pronaći uz rubove šume i na šumskim putevima, uz livade, ali često i u vinogradima, voćnjacima, baštama i kompostištima gde se nalazi humusno tlo. Pošto za njen rast veoma pogoduje humusno tlo tako na livadama najčešće raste u niskoj travi, a u šumi na ivicama gde je zemlja bogata prirodnim đubrivom koji se stvara raspadanjem lišća i grančica.

Gotovo ju je nemoguće zameniti s nekom drugom, možda otrovnom pečurkom, jer je lako prepoznatljiva zbog svog karaterističnog izgleda. Na početku svog rasta i razvoja velika gnojištarka ima izduženi klobuk koji s vremenom poprima oblik zvona. Visina klobuka može da varira od najmanje pet do najviše petnaest centimetara, a širina od tri do sedam centimetara. Boja klobuka velike gnojištarke razvija se od bele ili sivo-braon pa sve do žućkaste boje. Njen klobuk prekrivaju sive ljuske koje se na ivicama neretko uvrnu i raspuknu. Kako velika gnojištarka stari, tako počinje da po ivicama tamni i ispušta crnu tečnost.

Na donjoj strani klobuka nalazi se mekano i tanko meso koje je bele boje sve dok traje početni stadijum razvoja gljive. Ali, kako gljiva stari, ta boja iz bele prelazi u sivu, a na kraju u crnu boju. Listići mesa velike gnojištarke stisnuti su i gusti, dok ivice krasi ružičasta boja. U procesu tamnjenja cele gljive, listići najpre poprimaju ljubičastu boju.

Klobuk se nalazi na glatkoj, beloj i vitkoj stapki, koja oblikom podseća na valjak, dok je iznutra šuplja. Stapka gljive je pri dnu zadebljana i ima labavi prsten koji kroz rast otpadne. U visinu najčešće raste od 10 do 37 cm, a u širinu od jedan do tri centimetara. Karakteristično za veliku gnojištarku je da ima spore koje su eliptičnog oblika i glatke.

Vrste gnojištarke

Iskusni poznavaoci i berači pečurki zasigurno vrlo dobro prepoznaju veliku gnojištarku kada ju pronađu u prirodi, no, iako ima karakterističan izgled, ipak postoje vrste gljiva koje su joj slične, a najpoznatija od njih je jajasta gnojištarka latinskog naziva Coprinus atramentaria. Jajastu gnojištarku od velike gnojištarke razlikuju neizražene ljuske. Smatra se kako je jajastu gnojištarku moguće jesti dok je mlada, a preporuča se ne konzumirati alkohol uz nju, jer postoji mogućnost od povraćanja, s obzirom da tečnost iz nje kombinovano s alkoholom stvara hemijsku reakciju tokom varenja.

Pored jajaste gnojištarke postoji još i šarena gnojištarka latinskog naziva Coprinus picaceus, koja je takođe veoma slična velikoj gnojištarki. U prirodi može da se prepozna po svom tamnosivom ili braon klobuku koji je prekriven belim ljuskama, a mnogi smatraju da nije dobra za konzumaciju s obzirom da ima neprijatan miris.

Gajenje gnojištarke

Iako gnojištarka ima prirodno stanište u šumama, moguće ju je i gajiti u kontrolisanim uslovima, a za gajenje pogodni su dobro đubreni i vapnenasti travnjaci. U vrtnim centrima i drugim specijalizovanim prodavaonicama moguće je kupiti đubrivo koji ima posebnu formulu za gajenje gljiva, iako je za gajenje moguće koristiti i konjsko ili stočno đubrivo i kompostirana slama. Dobar način gajenja velike gnojištarke je taj da se micelijumi pomešaju za zrnima raži.

Proraštanje micelijuma

Za proraštanje micelijuma velike gnojištarke potrebna je optimalna temperatura koja iznosi od 25 do 27 stepeni, a vlažnost vazduha trebala bi biti od 90 pa do 100 odsto.

Proraštanje micelijuma je faza koja traje od osam do dvanaest dana, nakon čega sledi formiranje pupa gljive odnosno primordija i u toj fazi je potrebno sniziti temperaturu na najmanje 17 ili najviše 19 stepeni. Tu temperaturu potrebno je održavati i u fazi kada se na velikoj gnojištarki formiše plodište gljive, koje traje od sedam do deset dana. Nakon toga su gljive spremne za berbu koja se provodi u dva intervala, a interval između berbe mora da bude otprilike nedelju do 10 dana.

Pošto je proces proizvodnje micelijuma dosta složen i za njega su potrebni specijalizovaani laboratoriji ili posebno pripremljene prostorije, za uzgajivače koji su početnici najbolja opcija je za početak nabaviti provereni i kvalitetan micelijum od stranih ili domaćih proizvođača. Jer osim što su potrebni i posebni uslovi, proizvodnja micelijuma zahteva i nekoliko posebnih uređaja, ali i veliko predznanje od gajenju pečurki.

Kvalitetan micelijum dobro je upakovan u plastičnoj ili staklenoj ambalaži koja ima filter, a osim toga, mora dobro izgledati, bez ikakvih tamnih nijansi ili nakupina i zdravog i prijatnog mirisa. Da bi se sprečilo razvijanje micelijuma prije vremena, potrebno ih je čuvati na temperaturi do najmanje jedan do najviše četiri stepena, kako bi njihova aktivnost bila smanjena.

Bolesti i štetočine

Veliku gnojištarku često napada suva trulež koja, u konačnici, vodi do deformisanja gljive, tako da stapke postaju zadebljane i gube svoj vitki izgled a klobuci ostaju sitni. Kod pojave suve truleži, sve pečurke koje su se zarazile treba odmah ukloniti, a mesto na kojem su narasle potrebno je ispravno tretirati fungicidom koji je isključivo namenjen za tu svrhu.

Osim suve truleži, prilikom gajenja ove pečurke, dobro je pripaziti i na potencijalne štetočine, a to su već dobro znani pacovi, različiti insekti, puževi golaći ali i miševi. Mušice određenih vrsta predstavljaju veliki problem jer njihove ličinke buše tunele kroz klobuk i stapku i tako uništavaju veliku gnojištarku, ali i ostale vrste pečurki. Zato je prilikom gajenja vrlo važno preduzimati preventivne mere kako bi se suzbili štetočine.

Za suzbijanje štetočina se mogu koristiti različite metode da bi se uopšte sprečio njihov ulazak u prostorije gde se pečurke gaje, isto kao što se u ranoj fazi razvoja pečurki mogu koristiti insekticidi kratke karence.

Berba gnojištarke

Veliku gnojištarku u prirodi je moguće brati sve od ranog proleća pa do kasne jeseni, ali prilikom njenog branja treba biti oprezan. Ne preporuča se branje velike gnojištarke uz prometnice gde je gust saobraćaj zbog nakupljanja teških metala, isto kao ni njeno branje na ili u blizini zemljišta za koje znamo da je tretirano pesticidima.

Upotreba gnojištarke

Iskusni poznavaoci znaju da velika gnojištarka pripada grupi jestivih i hranjivih pečurki koja se može koristiti u pripremi različitih jela. Njena mekana struktura čini ju izrazito ukusnom, a najvažnije je da se priprema dok je bele i sveže boje, odnosno dok je mlada. Znak koji nam govori da veliku gnojištarku više nije preporučljivo brati je početak njenog samotamnjenja, što dovodi do samorazgradnje i starenja i takva gljiva više nije kvalitetna, zdrava i sigurna za jelo.

Kao i sve druge pečurke, najbolje ju je pripremiti što je pre moguće nakon njenog branja, jer svi znamo da pečurka ne može dugo da stoji, a da ostane sveža. Karakteristično je to da ako ubrane klobuke ove pečurke ne pripremimo u roku od 4 do 6 sati od branja, oni će se raspasti i polako pretvoriti u crnu tečnost.

Velika gnojištarka često je specijalitet koji se koristi u pripremi kremnih juha, gulaša, umaka ili crnog rižota, baš zbog toga što se njenim kuvanjem ispušta tamna tečnost. Vrlo dobro se može kombinovati i s velikom sunčanicom.

Sušenje nije najbolji način skladištenja velike gnojištarke, ali može se kuvati na pari, pržiti ili pohati i kombinovati s jajima u kajgani.

Veliku gnojištarku moguće je i prokuhati na par minuta, pa zatim zamrznuti ili staviti u staklenu teglu i preliti ju hladnom vodom da bi ju sačuvali u frižideru par dana. Iako je, naravno, preporučljivo da se iskoristi što pre.

Lekovita svojstva

Smatra se da ova pečurka, bez obzira na to kako je uzgojena, bilo da je narasla prirodno u šumama ili je uzgojena u kontrolisanim uslovima, uvek sadrži aktivne materije koje imaju hipoglikemijski, antitumorski, antidijabetički, i imunomodulatorski efekt. Plodišta velike gnojištarke sadržavaju mnoge lekovitih supstanci poput vitamina C, askorbinske kiseline, polisaharide, masne kiseline i tokoferole. A od minerala bogata je cinkom, magnezijumom, kalijumom, kalcijumom i gvožđem.

Istorija

Prvi čovek koji je opisao veliku gnojištarku bio je Oto Fridrih Miler, prirodnjak iz Danske, a on ju je isprva klasifikovao u rod pečurki latinskog naziva Agaricus. Nakon toga, 1797. godine, mikolog Person iz Južnoafričke Republike premestio ju je u rod Copronus i dodelio joj znanstveni naziv koji velika gnojištarka i danas nosi.

Pošto mnoge vrste gnojištarke mogu rasti na izmetu koji je životinjskog porekla, po tome je i dobila naziv roda Coprinus, koji poteče od grčke reči kopros, a ona označava stajsko đubrivo. Potencijalno otrovnom vrstom gnojištarke smatra se nečista gnojištarka latinskog naziva Coprinus cincereus Gray. Od one jestive razlikuje se po tome što ima veoma upadljiv koren, jer je duži i deblji, a najčešće je obrašten zrncima peska i dlakama.

Foto: Manfred Richter/Pixabay