Visibaba

Visibaba (lat. Galanthus nivalis) pripada porodici Amaryllidaceae i spada u zeljaste biljke. Karakteriše je beli cvet koji visi na dole i zbog toga je i dobila naziv visibaba. U pitanju je biljka koja među prvima započinje cvetanje na proleće i u narodu je poznata kao prvi vesnik proleća.

Porodica kojoj pripada visibaba dobila je naziv po reči amarilis i u pitanju je rod lukovičastih cvetnih biljaka. Njih odlikuju cvetovi koji su različitih boja i oblika i poznati su po svojoj lepoti. Ovoj porodici pripada blizu 80 vrsta koje su lukovičaste ili gomoljaste. Najpoznatije vrste koje pripadaju ovoj porodici pored visibabe jesu viteška zvezda, plavi amarilis, medveđi luk, dremovac, acis i luk.

Ono što karakteriše sve vrste ove porodice jesu njihovi raznobojni, veliki i mirisni cvetovi. Cvetovi najčešće imaju latice koje formiraju zvezdasti oblik. Ime ove vrste nastalo je od latinske reči galanthus što u prevodu znači mlečno belo i od latinske reči nivalis što u prevodu znači snežno bela. Kao što i same reči govore u pitanju je biljka koja se ističe po prepoznatljivoj beloj boji. Postoji još različitih imena za visibabu poput debeloglavke, dremenke, deklice ili cingalice. U pitanju je višegodišnja biljka koja razvija lukovičasti koren.

Same lukovice su dužine do 2 cm i uglavnom same niču. Visibaba, u zavisnosti od vrste, može da dostigne i 20 cm. Karakteriše je čvrsto i uspravno stablo sa zelenim listovima. Listovi su duguljasti i ravni tamno zelene boje. Ova biljka cveta u periodu između januara i aprila meseca i tada dolazi do formiranja belog cveta. Cvet visibabe je povijen ka zemlji i ima paralelni rast u odnosu na stabljiku. Cvet se odlikuje prijatnim mirisom. Iznad samog cveta se formira zeleni omotač iz kojeg on i raste. Pored prepoznatljive bele boje latice ove biljke imaju i poneku zelenu mrlju najčešće pri samom vrhu. Kada cvetovi opadnu posle cvetanja dolazi do formiranja žutog tobolca koji sadrži duguljaste semenke.

Vrste visibaba

U pitanju je biljna kultura koja se sastoji od 20-ak različitih vrsta koje su nastale ukrštanjem. U nekim zemljama je njihovo ukrštanje zabranjeno zato što su pod zakonskom zaštitom. Najistaknutije razlike između vrsta ove biljke odnose se na oblik cveta ili visinu stabljike. U nastavku teksta navode se neke od najpoznatijih sorti.

Obična visibaba

U pitanju je vrsta koja se široko rasprostranjena na području Evrope, a isto tako i u našoj zemlji. Obična visibaba može sama niknuti u prirodi i u našem narodu se smatra prvim vesnikom proleća. Karakterišu je cvetovi pognuti na dole sa laticama snežno bele boje. Glavna latica na svom rubu ima prepoznatljivu zelenu boju. Ova vrsta dostiže visinu od 20 cm. Zbog velike popularnosti smatra se predstavnicom ove vrste, a postoji desetinak različitih naziva za ovu biljku.

Visibaba kraljice Olge

U pitanju je vrsta koja je izuzetno slična običnoj visibabi. Jedine razlike koje se javljaju među njima vezane su za izgled cvetova i visinu biljke. Cvetovi ove vrste visibabe su uži dok je stabljika viša u odnosu na običnu visibabu. Niče sama u prirodi i to kroz razvoj lukovica. Rasprostranjena je na području Grčke, Sicilije, ali i Dubrovnika. U pitanju je prolećna biljka koja može cvetati čak do maja meseca. Ova vrsta je svoj naziv dobila po babi princa Filipa.

Voronova visibaba

Ova vrsta je pre svega prisutna na području Kavkaza i određenim delovima Turske jer je uspela da se prilagodi tamošnjim uslovima života. Voronova visibaba može da raste iako se snežni pokrivač još nije otopio i jedna je od prvih vesnika proleća. Najveća razlika u odnosu na običnu visibabu vidi se po listovima koji su kod ove vrste širi, a cvetovi razmaknutiji. Ova sorta ima niži rast, a zelene tačkice su prisutne samo na unutrašnjim laticama.

Galanthus bursanus

U pitanju je vrsta koja niče sama u prirodi, i to na osnovu njenih lukovica, pre svega na području Turske. Ova sorta visibabe je prisutna u najmanjoj meri u prirodi i zato je zakonom zaštićena. Razlikuje se od ostalih po jačem intenzitetu mirisa kao i po većem cvetu. Predstavlja jednu od poslednje otkrivenih sorti na području Turske.

Galanthus gracilis

Ova visibaba se mnogo godina unazad poistivećivala sa običnom visibabom jer nisu postojanje preterane razlike među njima. Nakon dužeg vremena otkriveno je da ova sorta ima prave i uspravne listove kao i stabljiku koja je viša za par centimetara u odnosu na običnu visibabu. Cveta u periodu od februara do maja meseca i zbog vrlo brzog načina širenja uživa veliku popularnost kada je reč o izboru visibabe za uzgoj. Najviše je prisutna na području Rumunije, Grčke i Turske.

Galanthus alpines

Ova sorta spada u kategoriju izdržljivijih visibaba po pitanju vremenskih uslova jer podnosi jače zime. Najprisutnija je na prostorima Rusije, ali može da se uzgaja i u saksijama zbog njene održivosti. Ono po čemu se razlikuje od ostalih vrsta jesu latice koje su više raširene u odnosu na običnu visibabu. Stabljika ove vrste je niža jer tako biljka obezbeđuje sebi dovoljnu količinu energije da bi u proleće razvila cvet.

Galanthus ikariae

Ovu vrstu visibabe karaketristišu mirisni i veliki beli cvetovi sa listovima koji su polegnuti. Cvet ima tri spoljne bele latice koje su raširene dok su joj unutrašnje latice prošarane zelenom bojom. Izuzetno je otporna na različite spoljašnje uslove i može se održati i kada su uslovi nepovoljni. Zbog svojih osobina veoma je popularan izbor za uzgajanje.

Uzgoj visibaba

Visibabe su samonikle biljke koje se mogu sresti u šumama, livadama i poljima. Visibaba se nalazi pod zaštitom zakona i to sprečava njeno veće uzgajanja u komercijalne svrhe. Ukoliko se samo jednom zasadi to će obezbediti cvetanje svakog proleća jer je u pitanju biljka velike izdržljivosti.

Plodored

Visibaba je lukovica koja se najbolje slaže sa ostalim lukovicama poput šafrana i peršuna. S obzirom da i nakon cvetanja ostaje njihov busen, dobar je izbor za uzgajanje kako bi se popunile praznine u vrtu ili travi. Često se sadi u blizini drveća da bi se upotpunio izgled. S obzirom da lukovice visibabe ostaju i razvijaju se u zemlji potrebno je za sađenje odabrati mesto na kojem se neće svake godine saditi druge kulture. Takođe, da bi se obezbedio uspešan razvoj lukovica, zemlja se ne bi trebala konstantno obrađivati. Prilikom sađenja bi trebalo održavati razmak između sadnica od minimum 20 cm, ali može da se sadi i u gušćim busenovima.

Zalivanje

Visibaba ima male potrebe kada je reč o zalivanju. S obzirom da je u pitanju biljka koja raste u toku zime nema zahteva za dodatnim zalivanjem. Nakon topljenja snega i prolećnih kiša zemlja je akumulirala dovoljne količine vode koje će visibabi biti sasvim dovoljne da otpočne proces cvetanja. Cvetanje visibabe odvija se između jabuara i aprila meseca. I one biljke koje se nalaze u toplijim krajevima imaju manju potrebu za navodnjavanjem. Nakon što se proces cvetanja završi visibabu ne treba zalivati jer biljka tada ulazi u fazu mirovanja.

Đubrenje

Visibaba najviše potrebe za đubrenjem ima u periodu pre sadnje. Tada bi zemlju trebalo obogatiti humusom, ali i dodati stajsko ili organsko đubrivo. Đubrivo treba da sadrži azot jer on potpomaže razgradnji zemljišta koje onda može da apsorbuje više vazduha. U toku rasta preporučuje se dohrana biljke i to uz korišćenje rastvora mineralnog đubriva prilikom zalivanja. U kasnijoj fazi razvoja, biljka ima minimalne potrebe za đubrenjem.

Razmnožavanje

Visibaba se može razmnožavati semenom ili lukovicama. Prvi način razmnožavanja uz upotrebu semena je redak slučaj u praksi. Ovakav način sadnje zahteva da se cvet prvo oplodi pa da latice otpadnu. Nakon opadanja latica treba da dođe do formiranja tolobca sa dugim semenkama koje će se koristi za sadnju. Da bi semenke imale veću klijavost potrebno je ostaviti ih osušiti i stratificirati.

Drugi način razmnožavanja pomoću lukovica je najčešći i najlakši. Visibaba sama razvija nove lukovice koje se trebaju izvaditi iz zemlje, a potom im se odrezati gornji delovi. Lukovice treba vaditi iz zemlje u kasno proleće. Nakon vađenja treba ih čuvati na suvom i toplom mestu, a potom na jesen posaditi na željeno mesto.

Presađivanje

Lukovicu visibabe možete nakom njenog razvitka presaditi na drugo mesto. Zrelu lukovicu bi trebalo izvaditi iz zemlje, očistiti od viška zemljišta, a zatim neko vreme ostaviti na suvom i tamnom mestu. Nakon proteka određenog vremena lukovicu možete zasaditi na željeno mesto i to najbolje u jesen da bi biljka imala dovoljno vremena da se prilagodi novom tlu, a kasnije i procveta. Najčešće se lukovice presađuju onda kada stvore gusto busenje mada ni to neće preterano škoditi biljci jer će se ona sama širiti u ostalim pravcima.

Podmlađivanje

Postupak podmlađivanja visibabe je vrlo jednostavan. Pre svega je iz zemlje potrebno izvaditi starije lukovice i odrezati listove nakon cvetanja biljke. Da se visibaba ne bi osušila, odsecanje listova ne treba vršiti svake godine jer će u tom slučaju lišće početi da žuti, a na kraju će opasti.

Zemljište

Prilikom uzgoja visibabe trebalo bi odabrati zemljište koje je bogato humusom da bi se biljka što bolje razvila. Pre sađenja tlo treba obraditi da bi postalo rastresito i da bi što manje zadržavalo vodu. Močvarna tla su izuzetno nepovoljna za uzgoj visibabe jer dovode do truljenja korena. Visibabi najviše odgovaraju glinasta tla pomešana sa peskom kao i crnica. Prilikom sadnje lukovica gornji deo zemlje treba usitniti, a potom posuti rastresitom zemljom.

Klima

Visibabi najviše odgovara kontinentalna klima sa umerenim letom i padavinama, ali i zimom koja obiluje padavinama. Ovakvi uslovi obezbediće da visibaba nikne početkom proleća. Raste na nadmorskim visinama od 2.000 m, a najviše joj odgovaraju senovita mesta zaštićena od vetra kao što su nizije i brežuljci. Postoje i one vrste koje rastu u mediteranskoj klimi i otpornije su na sušne periode pa takođe cvetaju u proleće.

Sadnja visibaba

Visibabe su veoma popularne za uzgajanje pre svega zato što prve cvetaju sa proleća i ulepšavaju izgled u bašti. S obzirom da je u pitanju zaštićena vrsta uzgaja se mnogo manje nego što je to zaista moguće. Najveći razlog za uzgajanje visibabe jesu njeni cvetovi koji se često koriste u pripremi uskršnjih buketa.

Vreme sadnje

Početak sadnje visibabe vezuje se za period septembra i oktobra meseca. Ovaj period je idealan za sadnju jer je temperatura još uvek topla što pogoduje boljem razvoju lukovice dok ne nastupi oštra zima.

Ukoliko se sadnja obavlja uz upotrebu semena preporučuje se da se ona obavi u martu. Seme nakon sadnje treba držati u zatvorenom kako bi se biljka adekvatno razvila. Posle toga moguće je biljku presaditi na željeno mesto.

Sadnja semena

Ovaj način sadnje veoma je redak jer je u pitanju dugotrajan proces. Da bi seme koje je duguljasto moglo da se zasadi neophodno je da ono bude tretirano i stratificirano. Takvo seme treba posaditi na dubini od 2 cm i uz to je potrebno rastresito i humusom bogato tlo. Da bi biljka niknula u roku od nedelju dana potrebno joj je obezbediti redovno zalivanje, ali i toplu sobnu temperaturu.

Sadnja lukovice

Ovaj način sadnje je naučinkovitiji i obezbeđuje zadoboljavajući prinos. Lukovicu treba posaditi na jesen u zemlju na dubini od 10 cm i prekriti rastresitom zemljom. U početku je treba redovno zalivati kako bi biljka razvila koren koji će joj pomoći u zimskom periodu. Između sadnica treba održavati razmak od minimum 8 cm.

Uzgoj u bašti

Sadnja visibabe na otvorenom je izuzetno uspešna. S obzirom da ova biljka nije preterano izbriljiva kada je reč o zemljištu može se prilagoditi različitim uslovima. Pre sadnje u bašti potrebno je zemlju obraditi na dubini od minimum 20 cm kako bi se uklonila krupnija zemlja ili kamenje. Najbolji izbor kada je reč o mestu gde će se saditi visibaba jeste pored ograde ili ispod žbuna jer će joj to obezbediti hladovinu i veću vlažnost zemljišta.

Uzgoj u plasteniku

S obzirom da je u pitanju biljka koja je izuzetno izdržljiva tj. može podneti i niske temperature nema potrebe za njenim uzgajanjem u plasteniku. Jedino je opravdano visibabu zasaditi u plasteniku ukoliko su zime oštre sa izuzetno niskim temperaturama. U tom slučaju da bi se sprečilo smrzavanje lukovice treba je posaditi u plasteniku kako bi se uspešno razvila i to na dubini od 50 cm. Nakon što se lukovice razviju potrebno je izvaditi ih i očistiti od zemlje, a potom spakovati u posebne pakete ukoliko su namenjene prodaji.

Uzgoj u saksijama

Visibabu je moguće uzgajati u saksijama i to uz korišćenje humusa i rastresite zemlje za brži i bolji razvoj lukovice. Neophodno je da zemljište bude dobro drenirano jer višak vode dovodi do truljenja korena. Kada se visibaba sadi u saksiji mora se redovno vršiti prored zasada, da bi se biljci obezbedio dovoljan prostor. Zalivanje bi trebalo da se vrši jednom nedeljno i to vodom koja je odstajala par dana, a najbolje bi bilo upotrebiti kišnicu. Saksiju sa visibabom treba držati napolju i to na senovitom mestu jer joj ne odgovara jaka svetlost ili toplota.

Održavanje i nega

Uzgajanje visibabe nije preterano zahtevno i preporučuje se početnicima. Lako uzgajanje pre svega se odnosi na veliku izdržljivost i prilagodljivost biljke.

Faza mirovanja

Visibabe nakon procesa cvetanja i formiranja semenki ulaze u fazu mirovanja. U toj fazi biljka ima minimalne potrebe. U ovoj fazi listovi poprimaju žutu boju i polako se suše pa je biljci potrebno sve manje hranljivih materija. Neposredno pre ulaska u fazu mirovanja treba odseći listove koji su suvišni i na taj način će biljka imati više energije da se održi u zimskim uslovima. U slučaju da je zima bez snega, ali sa jakim mrazom visibabe bi trebalo prekriti agrotekstilom koji služi kao zaštita od smrzavanja.

Održavanje zasada

Održavanje zasada visibabe pre svega se odnosi na redovno okopavanje zemlje kako bi se razbio tvrdi površinski sloj zemlje i na taj način ovezbedio veći doktok kiseonika. Pored toga, neophodno je zemljište redovno čistiti od korova i to ručno kako se lukovice ne bi osušile. Najviše pažnje treba posvetiti korenu koji je veći od same visibabe. Ukoliko dođe do pucanja zemlje lukovice mogu izaći na površinu i u tom slučaju treba preorati zemlju, a potom lukovice zasaditi na dubini od minimum 8 cm.

Proređivanje

Redovno proređivanje je bitno kako bi se osigurao dovoljan razmak između visibaba da bi svaka imala dovoljno prostora za rast i razvoj. Sam proces vađenja lukovica iz zemlje najbolje je obaviti ručno da bi se izbeglo njeno oštećenje. Najbolje je to učiniti dok je zemlja vlažna jer će se lukovica lakše izvući.

Da bi se lukovice jednostavnije izvukle iz zemlje mogu se koristiti vile ili motike kojima će se zemlja prevrtati. Nakon vađenja grumena iz zemlje on se treba očistiti, a potom se može presaditi na željeno mesto.

Orezivanje

Za razliku od mnogih drugih vrsta biljaka visibabe ne zahtevaju orezivanje jer se njihovo lišće samostalno suši i opada.

Berba

Kod berbe visibabe važni su cvetovi, lukovice i listovi. Stabljika sa razvijenim cvetom se reže da bi se od njih pravio buket koji se stavlja u vaze. Vodu u vazi trebalo bi menjati na svaka dva dana i tako će visibaba moći da opstane čak dve nedelje. Listovi se beru zbog svojih lekovitih svojstava i to isključivo u periodu od cvetanja biljke pa do formiranja semenki. Lukovice se iz zemlje vade ručno i to pre svega radi njihove prodaje kako bi se dalje sadile ili radi njihove upotrebe u farmaceutskoj industriji.

Čuvanje

Nakon vađenja lukovica iz zemlje potrebno ih je očistiti od zemlje, oprati, a potom i osušiti. Nakon toga se trebaju spakovati u papirne ili drvene posude. Ovako spakovane lukovice treba čuvati na suvom i tamnom mestu. Ukoliko je reč o listovima ove biljke, pre svega ih je potrebno osušiti, a potom ih staviti u papirne kesice koje će biti na suvom i hladnom mestu.

Bolesti

Visibaba spada u kategoriju biljaka koja nema prevelikih problema kada je reč o bolestima. Uglavnom, bolesti koje pogađaju visibabu utiču na njen izgled, ali postoje i one druge koje ugrožavaju opstanak same biljke.

Siva buđ

U pitanju je vrsta bolesti koja nastaje kao posledica gljivičnog oboljenja i uništava lukovicu ove biljke. Spore ovih gljivica ostaju duže vreme u zemlji pa mogu često napadati lukovicu. Razvoju ove gljivice odgovaraju topla i vlažna područja. Jedini način da se primeti oboljenje ove vrste kod biljke jeste da se lukovica izvadi iz zemlje. Usled njihovog dejstva lukovica će biti osušena i trula. Preventivne mere za ovu bolest jesu sadnja zdravih i tretiranih lukovica. Lukovice koje su zaražene ovom bolešću treba ukloniti iz zasada kako bi se sprečilo njihovo širenje.

Narcisova pegavost lišća

Ime ove bolesti potiče od srodnosti koja postoji između visibabe i narcisa. Ova bolest pogađa podjednako i jednu i drugu biljku. Nastaje usled delovanja spora u zemlji koje potiču od gljivica. One se brzo šire pogotovo u periodu vlažnog vremena. Efekti koje ova bolest izaziva jesu žute pege na listovima koje postepeno prerastaju u suve fleke. Ova bolest pre svega narušava estetski izgled biljke, ali pored toga, ako se adekvatno ne tretira, može uticati na usporeni rast biljke. Da bi se otklonila ova bolest potrebno je izvaditi sve zaražene lukovice iz zemlje a potom dodati zdravu zemlju. Isto tako sa vremena na vreme treba primeniti i fungicide i to posebno dok je biljka u fazi mirovanja.

Truljenje lukovice

Česta pojava kod uzgoja visibaba jeste truljenje njenih lukovica. Ova bolest nastaje usled delovanja različitih eksternih faktora. Najčešće je izazvana gljivicama koje napadaju samu lukovicu. Ova gljivica napada površinski sloj lukovice i čini je trulom, slabom i mekom što na kraju dovodi do poteškoća u cvetanju biljke. Da bi se ove gljivice uklonile neophodna je upotreba fungicida kao i uklanjanje zaraženih lukovica iz zasada.

Drugi faktor koji izaziva truljenje korena jeste preterana vlažnost zemljišta. Da bi se izbegla mogućnost razvoja ove bolesti potrebno je izvršiti dobru drenažu zemljišta. Proces truljenja može da nastupi i u fazi sušenja ukoliko nisu obezbeđeni adekvatni uslovi. Pre nego što se započne sa sadnjom treba obratiti pažnju na gore navedene preporuke.

Štetočine

S obzirom da je u pitanju biljka koja prva cveta s proleća ona nema preteranih problema kada su u pitanju štetočine. Najveći problem nastaje zbog lukovica koje su formirane u zemlji i koje su ugrožene od strane određenih napasnika.

Larve

U pitanju su podzemne štetočine koje zbog njihovog načina života dovode do oštećenja same lukovice. Ove larve stvaraju tunele u zemlji kako bi došle do hrane. Kroz takvo delovanje mogu da dovedu i do oštećenja lukovice. Ovako oštećena lukovica može se ubrzo osušiti. Efekti ovih štetočina mogu biti vidljivi kada se lukovica izvadi iz zemlje. Lukovice koje su oštećene trebaju biti izvađene iz zemlje i tretirane adekvatnim insekticidima. Nakon ovog tretmana zdrave lukovice ponovo se mogu zasaditi. Napad ovih štetočina je veoma redak jer se odvija ispod zemlje.

Gusenice

Druga vrsta štetočina sa kojima se visibaba suočava jesu gusenice. Visibabe su privlačne za gusenice jer predstavljaju jedini izvor hrane rano u toku proleća. Gusenice se hrane listovima ove biljke i smanjuju stabilnost visibabe. Takođe, pošto se hrane njenim listovima dovode do narušavanja estetskog izgleda biljke. Dobra stvar je što štetočine ne utiču na rast i razvoj biljke stoga su oštećenja uglavnom beznačajna. Da bi se biljka oslobodila ovih napasnika preporučuje se upotreba insekticida ili njihovo mehaničko uklanjanje kada budu primećene na biljci.

Ptice

Ptice napadaju visibaba pre svega zbog izgleda njihovog cveta. Same latice visibaba na gornjem delu imaju zelenu boju pa to podseća ptice na boraniju. Usled kljucanja, ptice štete kako cvetu tako i listovima. Ukoliko se visibabe uzgajaju na plantaži način da se ove štetočine oteraju jeste uz postavljanje zaštitne žice ili strašila.

Narcis muva

U pitanju je štetočina koja može da prouzrokuje najviše problema prilikom uzgoja visibabe. Usled njenog delovanja mogu se oštetiti čitave plantaže ove biljke. Ovu muvu najviše privlači miris cveta i zbog toga ona svoja jaja polaže na listu visibabe. Jajašca se nakon izvesnog vremena pretvaraju larve koje se prvenstveno hrane lišćem visibabe. Na ovaj način se uništava cela biljka. Vremenom biljka počinje da truli, a larve dolaze do zemljišta gde traže novu mladicu za dalju prehranu. Postoje dva načina putem kojih se ove štetočine mogu neutralisati. Prvi se odnosi na upotrebu vrele vode kojom treba politi biljku. Međutim, ovakav način može istovremeno oštetiti i samu biljku. Drugi, bolji način, jeste da visibabu posadite na mesto koje je više sunčano.

Upotreba visibabe

Uzgajanje visibabe najčešće se vrši zbog lepote njenog cveta. Uglavnom se sadi kao ukras u bašti. Pored toga mirisni i lepi cvetovi su razlog njenog čestog branja. S obzirom da su ljudi u preteranoj meri brali ovu biljku mnoge države su je stavile pod zakonsku zaštitu. Ukoliko se visibaba želi brati onda bi se ona trebala odrezati, a ne čupati jer se na taj način može izvući i lukovica. Neophodno je da lukovica ostane u zemlji kako bi se i naredne godine razvijala visibaba. Visibaba je takođe značajna po pitanju njenih lekovitih dejstava pa je to još jedan razlog njene upotrebe.

Kuhinja

Visibaba se ne koristi u pripremi kulinarskih specijaliteta pre svega zato što sadrži toksične alkaloide. Ukoliko bi se visibaba konzumirala to bi izazvalo povraćanje ili probleme sa varenjem. Ova biljka jedino doprinosi u proizvodnji meda jer je prva prolećna biljka sa koje pčele mogu da prikupljaju nektar. Visibaba ne daje veliki doprinos u proizvodnji meda jer pčele jako teško mogu da dođu do njenog nektara.

Zdravlje

U pitanju je biljka koja ima različite upotrebe u medicini. Pre svega visibaba je jedan od glavnih sastojaka u proizvodnji Bahovih kapi koje se koriste kod anksioznih poremećaja, depresije, nostalgije i nervoze. Na ovaj način se umiruje organizam.

Lukovice se koriste u pripremi masti koja se maže na mesta gde su vidljiva kožna oboljenja ili prisustvo gljivičnih infekcija. Ova mast takođe je dobra i za ublažavanje reumatskih bolova najčešće kostiju i zglobova. U koliko dođe do pojave čireva preporučuje se upotreba masti od lukovica visibabe. Listovi ove biljke primenjuju se kod gljivičnih infekcija na stopalima i to tako što se napravi kupka od listova u koju se posle potapaju noge.

Zanimljivosti

Visibaba je u narodu poznata od davnina jer se koristila još pre nekoliko hiljada godina, pre svega za vreme stare Grčke. Ljudi su je još tada brzo zapazila po njenom ranom cvetanju koje se dešava čim zima prođe. U srednjem veku došlo se do otkrića po pitanju lekovitih svojstva ove biljke, ali i po pitanju njene toksičnosti usled konzumacije. U današnje vreme visibaba je prisutna u skoro svim delovima Evrope, a najviše na području: Karpata, Kavkaza, Francuske i Balkanskog poluostrva, ali čak i u Maloj Aziji.

Malo je poznato da mravi učestvuju većinskim delom u razmnožavanju visibaba. Naime, mravi šire seme ove biljke i taj proces naziva se mirmekohorija. Zbog ovakvog načina razmnožavanja visibabe se često mogu naći na veoma udaljenim mestima.

Ovaj cvet je veoma popularan kada je reč o narodnoj umetnosti jer se često koristio kao ukras na slikama ili kao motiv. Posebna simbolika vezana za visibabu odnosi se na Uskrs jer se pojavljuje u periodu snega i zbog toga se smatra vesnikom rađanja tj. novog života.

Foto: sunflair / Pixabay