Ariš (lat. Larix) je vrsta četinara iz porodice Pinaceae. Najstariji dokazi postojanja ariša datiraju još iz perioda eocena, u razvojnom dobu planete kenozoik. Danas poznajemo oko 14 vrsta ariša, a najveći deo vrsta može se naći u Evropi i Aziji. Najpoznatija i najzastupljenija vrsta ariša na našim prostorima je Evropski ariš.
Poznat je po jesenjim bojama žuto-zlatnih iglica koje stabla čine ne samo posebno atraktivnim već i otpornijim od drugih četinara. Stablo je tokom zime golo i stoga se iglice ne mogu oštetiti ekstremnom hladnoćom. Iglice ariša, koje rastu u gustim grozdovima, su meke, ili bodljaste kao kod drugih četinara. Razlikuju po obliku i veličini iglica i grančica, a neki imaju piramidalni oblik, dok druge vrste rastu slobodno.
Ariš se obično sadi kao rasadnik u saksiji ili kao primerci sa golim korenom u jesen ili rano proleće, a stabla se dobro presađuju tokom mirovanja. Prilično su brzo rastuća stabla i izuzetno su dugovečna u pravim uslovima.
Potrebe za negom donekle varira u zavisnosti od vrste. Tamarac (lat. Larix laracina), na primer, preferira izrazito vlažna zemljišta, dok drugi tipovi preferiraju dobro drenirana zemljište. Svi arišovi preferiraju mesta puna sunca. Veličina stabala uveliko varira, pa se preporuča izabrati vrstu ili sortu čija veličina odgovara dvorištu.
Vrste ariša
Prema poslednjoj taksonomskoj klasifikaciji (Wei i Wang, 2003 - 2004), postoji 10 - 14 vrsta ariša, iz razloga što neki autori ne priznaju neke vrste.
Evropski ariš
Poznat i kao ariš, ariševina, gorski mecesan. Evropski ariš je vrsta drveta koji iako spada u četinare svake godine gubi iglice, što je kao što nam je poznato odlika listopadnih drveća. Spada u srednje visoke sorte i može da naraste između 20 - 40 m, a odlikuje se tankim, blago povijenim grančicama, ispucalom korom i špicastom krošnjom. Zanimljivo je što može da dostigne starost i do 600 godina.
Japanski ariš
Kao što sam naziv kaže, ova vrsta vodi poreklo iz Japana, iz planinskog dela ostrva Honšu. To je srednjeveliko listopadno četinarsko drvo, visine između 20 i 40 m, sa debljinom stabla do 1 m.
Kineski ariš
Spada u sortu ariša koji se može naći najjužnije, zahvaljujući posebnom mikroklimi nekih kineskih regija. A pored Kine se može naći i u Nepalu.
Sibirski ariš
U širem krugu poznat i kao ruski ariš, je vrsta koja podnosi velike mrazeve i veoma niske temperature. Prostire se od Finske granice do doline Jeniseja u centralnom Sibiru.
Kanadski ariš
Poznat i kao crni ili crveni ariš, spada u grupu manjih, odnosno nižih ariša, visine 10 - 20 m, i debljinom stabla do 60 cm.
Uzgoj ariša
Što se tiče uzgojnih preduslova za sadnju i gajenje ariša, spada u grupu biljaka koji ne zahtevaju posebne uslove gajenja. Sadnja se vrši na neutralno zemljište, sa dobrim vodno-vazdušnim režimom. Ne podnosi zemljišta na kojima se neposredno ispod gajenog sloja nalazi vodonepropusni sloj, što dovodi do povećane vlažnosti i zadržavanja vode u delu gde je prisutan korenov sistem biljke.
Kao i svaka biljka koja ima brzi porast, ima visoke zahteve za vodom, pogotovo u periodu od dve godine nakon sadnje. Sadnja ariša, o kojoj ćemo kasnije više reći, se vrši u jesen, kad iglice dobiju žutu boju, ili u rano proleće, čim zemlja počne da se otapa, odnosno čim se steknu uslovi da se korenov sistem prihvati na gajeno mesto.
Plodored
S obzirom na to da ariš spada u specifičnu grupu četinara, kojima opadaju iglice u toku jeseni, nije zahvalan za sadnju sa drugim kulturama iz razloga što se razgradnjom iglica menja pH vrednost zemljišta i ono postaje kiselije. Drugi razlog neslaganja sa drugim vrstama je i ta što ariš predstavlja visoko i razgranato drvo i pravi veliku senku. Zbog napomenutog se ariš uglavnom gaji u monokulturi. Vrste sa kojima se slaže su određene biljke iz porodice puzavica, koje koriste stablo ariša za svoj rast i razvoj.
Zalivanje
Iako spada u grupu četinara, koja je poznata po svojoj toleranciji na sušu i malu količinu vode, ariš ima takozvanu netoleranciju na sušu, stoga je potrebno redovno ga zalivati, pogotovo u prvih par godina rasta i razvoja, zbog toga što je upravo tad najintenzivniji porast biljke. Zalivanje je potrebno vršiti jednom do dva puta nedeljno, u zavisnosti od vremenskih uslova. Približna potrošnja vode po odrasloj biljci ariša je 20 l nedeljno.
Đubrenje
Za đubrenje ariša se podjednako uspešno mogu koristiti kako organska đubriva, tako i veštačka đubriva. Najčešći izbor organskog đubriva je stajnjak, koji se koristi i prilikom sadnje biljke. Tom prilikom moramo voditi računa da stajnjak ne dođe u direktan kontakt sa korenovim sistemom biljke, jer može dovesti do njegovog oštećenja. Ovo sprečavamo time što pospemo sloj zemlje preko stajnjaka, pa tek onda pristupamo sadnji. Ukoliko koristimo stajnjak za đubrenje odraslih biljaka, to vršimo na način što sipamo stajnjak oko drveta, pa se okopavanjem zemlje unosimo dublje u zemljište, gde će se razgradnjom vremenom oslobađati određene količine lako usvojivog azota i drugih hranljivih materija. Dugoročno gledano, ovaj vid đubrenja predstavlja idealno rešenje za naš zasad.
Ukoliko postoje potrebe za trenutnim količinama lako dostupnih hranljivih materija, možemo koristiti veštačka đubriva na bazi azota, kao što je NPK. U većim zasadnima, kao što su rasadnici, uspešno se koriste i tečna mikrobiološka đubriva, koja se distribuiraju sistemima zalivanja kap po kap, a ista se mogu koristiti i kao folijarna prihrana.
Razmnožavanje
Ariš se može razmnožavati vegetativno i generativno. Vegetativan način razmnožavanja je dosta težak i nepraktičan, s toga se preporučuje sadnja iz semena.
Razmnožavanje iz reznica
Ovaj metod razmnožavanja se vrlo retko koristi, jer je stopa uspešnosti ovog načina razmnožavanja veoma niska. Međutim, ukoliko se odlučimo za ovaj način razmnožavanja potrebno je izabrati zdravu granu, zatim se u sredini grane napravi rez na kori, i tom prilikom rez možemo da poprskamo stimulatorom rasta. Zatim granu povijemo ka zemlji i prekrijemo supstratom, odnosno mešavinom zemlje i najčešće treseta, a odgore možemo staviti i mahovinu, kako bi održavali konstantnu vlažnost zemljišta. Ukoliko se iz reznice razvije koren, grana se ne odvaja od matične biljke sve do naredne godine, odnosno do ranog proleća, kada ožiljenu granu možemo zasaditi na željeno gajeno mesto.
Razmnožavanje naslaganjem
Ovaj metod se koristi za razmnožavanje ukrasnih, patuljastih i puzajućih sorti. Ukorenjavanje izdanaka je prilično jednostavno, i za taj proces je potrebno da se odabere grana koja je najbliža zemlji, saviti je na podlogu i prekriti je vlažnom zemljom. Ukoliko smo prethodne korake odradili, sadnica se razvija u roku od 3 - 4 meseca, međutim ne treba je odvajati odmah od matične biljke, već tek naredne godine, kad se korenov sistem dobro razvije.
Razmnožavanje iz semena - u kućnim uslovima, ariš je najbolje razmnožavati iz semena. Prilikom sadnje iz semena, treba pripremiti podlogu, rastresitu i bogatu hranljivim sastojcima, prilikom čega moramo obratiti pažnju da održavamo određen stepen vlage i temperature. O sadnji iz semena ćemo kasnije reći nešto više.
Presađivanje
Presađivanje ariša je najbolje odraditi u jesen, kad iglice požute i počnu otpadati, jer tada ariš ulazi u dormantno stanje, i bolje će podneti presađivanje na dru lokaciju. Ariš je najbolje presađivati u starosnom dobu od dve godine, kada je dobro ožiljen i ima dovoljno razvijene mikorize na korenu. Pre presađivanja moramo spremiti mesto sadnje, na taj način što je potrebno iskopati rupu od 50 x 50 cm, dobro je navlažiti vodom, po nekim autorima je potrebno rupu čak tri puta ispuniti vodom i sačekati da zemlja upije vodu. Zatim je potrebno ubaciti određenu količinu organskog đubriva, preko čega ide sloj treseta, kako korenov sistem ne bi došao u kontakt sa organskim đubrivom (stajnjakom). Posle odrađene pripreme možemo pristupiti sadnji.
Zemljište
Ariš najbolje uspeva na pH neutralnim zemljištima, ne podnosi kisela ni previše bazna zemljišta. Takođe potrebno je znati da bolje uspeva na bogatim, odnosno hranljivim i dobro dreniranim zemljištima, jer ne podnosi zadržavanje vode u slojevima gde je korenov sistem biljke. Prilikom sadnje ariša, moramo voditi računa da se neposredno ispod gajenog sloja zemlje ne nalazi vodonepropusni sloj, što će takođe rezultirati zadržavanjem vode u delu korenovog sistema.
Klima
Ariš ima širok areal rasprostiranja, iako je klasična biljka hladnijih područja, jer ima visoku toleranciju na hladnoću i mraz, može uspešno da se gaji i u uslovima kontinentalne klime, gde preovlađuju topla leta i hladne i oštre zime. Hladnoća nema toliki uticaj na rast i razvoj ariša, koliko uzgoj na zasenjenim područjima. Senka i hlad mogu dovesti do preranog opadanja iglica.
Sadnja ariša
Četinari se generalno vrlo uspešno mogu gajiti u čitavom periodu njihovog dormantnog stanja, odnosno od kraja jeseni pa sve do ranog proleća, s tim da zemlja ne sme da bude zamrznuta i da je temperatura vazduha iznad 3°C. Ukoliko nismo u mogućnosti da izvršimo sadnju u ovom periodu, ariš možemo zasaditi i u drugim periodima godine, ali sa većom pažnjom i primenom agrotehničkih mera, kao što su pravovremeno đubrenje i zalivanje.
Sadnja iz semena
Ukoliko se odlučimo za sadnju ariša iz semena, a nemamo mogućnosti da kupimo seme ariša, isto možemo da sakupimo iz šišarki koje se mogu naći na biljci u proleće i jesen. Bolja klijavost imaju semena prikupljena iz jesenjih šišarki. Nakon prikupljanja seme je potrebno ostaviti 1 - 2 dana u hladnu vodu, kako bi se odojila prazna semena (isplivaju na površinu). Potom je seme potrebno dezinfikovati potapanjem u vodonik peroksid, nakon čega se ponovo ispere hladnom vodom. Nakon toga je potrebno izvršiti stratifikaciju semena, odnosno seme je potrebno potopiti u vodu jedan dan, zatim se seme prebacuje u posude sa vlažnim peskom, čija se vlaga mora konstanto održavati, iz tog razloga je praktično koristiti staklene posude.
Posude se zatim ostavljaju na hladno mesto, temperatura mora biti između 0 - 5°C, u trajanju od 2 - 3 meseca. Seme se nakon toga sadi u čaše ili kutije sa tresetnim supstratom i dobrom drenažom. Proklijale sadnice možemo izneti u proleće, a uneti u kasnu jesen, kako bi prezimele na toplom mestu. Dvogodišnje sadnice možemo da zasadimo na željeno gajeno mesto.
Sadnja iz sadnice
Sadnja već pripremljenih i dobro ožiljenih sadnica predstavlja najlakši i najbrži vid gajenja ariša. Ukoliko smo sadnicu nabavili iz rasadnika ona najčešće dolazi sa busenom u kome se nalazi hranljivi supstrat, i kao takav ga je potrebno samo smestiti u rupu na željeno gajeno mesto. Ukoliko sadnica nema busen, potrebno je izvršiti pripremu gajenog mesta, na način koji smo već opisali u prethodnim delovima teksta, odnosno spremi se mešavina organskog đubriva i treseta. Zatim posadimo sadnicu i dobro zalijemo.
Sadnja u bašti
Zbog svojih karakteristika, odnosno brzog rasta i dugovečnosti, ariš predstavlja idealno rešenje za sadnju u parkovima, i kao ukras u baštama. Prilikom odabira mesta sadnje moramo ispoštovati uzgojne karakteristike ariša, odnosno moramo ga saditi na osunčanom mestu, na neutralnom zemljištu, bez prisustva podzemnih voda, sa dobrom zaštitom od vetra, kako bi dobili željeni uzgojni oblik i karakteristične crte ove biljke.
Ariš se koristi u pejzažnoj arhitekturi, zbog širokog varijeteta njegovih uzgojnih oblika, odnosno možemo kombinovati patuljaste sorte, sa srednje velikim i velikim sortama, odnosno tipovima koji rastu i preko 40 m u visinu. Najbolje se kombinuju sa drugim crnogoričnim vrstama kao što su lipa, breza, javor, jasen i smreka.
Sadnja u plasteniku
Uzgoj ariša u plasteniku, odnosno stakleniku se vrši isključivo za dobijanje rasada, odnosno dvogodišnjih sadnica, koji se dalje distribuiraju do krajnjih potrošača.
Sadnja u saksijama
Neke vrste patuljastog ili dekorativnog ariša se može saditi i uspešno gajiti u saksijama. Pre sadnje je potrebno obezbediti dobru drenažu, što se može postići time što se na dno saksije poslaže sloj kamenja, preko koga se sipa treset pomešan sa opranim peskom, u odnosu 3:1, i manja količina lomljene krede. Na ovaj način se obezbeđuje sve potrebne hranljive materije, kao i dobar vodno-vazdušni režim. Kako biljka raste tako je potrebno vršiti presađivanje u veću saksiju, kako bi biljka mogla da nastavi sa rastom i razvojem.
Održavanje i nega
Ariš ne zahteva preteranu brigu, a najvažnije je izbegavanje pojave korova kako se biljka ne bi "ugušila" pa ga pravovremeno treba uklanjati.
Faza mirovanja
Ariš, kao i svi četinari, ulazi u fazu mirovanja krajem jeseni, čemu prethodi nekarakteristično opadanje iglica. U tom periodu, od kraja jeseni do početka proleća su smanjene potrebe za hranljivim sastojcima i vodom. Što znači da ariš koji se gaji na otvorenom nije potrebno dodatno zalivati i prihranjivati, dok kod biljke koja se gaji u kućnim uslovima u saksijama je potrebno ređe zalivanje, odnosno samo održavati određen nivo vlažnosti hranljive podloge.
Održavanje zasada
Ukoliko su ispoštovane sve agrotehničke mere prilikom sadnje ariša održavanje zasada se svodi na kontrolu korova okopavanjem zemljišta oko stabla, kontrolu štetočina, kao i redovno zalivanje i đubrenje. Mlado stablo može patiti tokom jake letnje suše, pa je tokom takvih perioda potrebno zalivati ariš čak nekoliko puta nedeljno, odnosno sipati do 20 l vode ispod svakog stabla. Za odrasla stabla navodnjavanje je opcionalno.
Proređivanje
Zbog svojih uzgojnih karakteristika i malog broja izdanaka proređivanje ariša se ne vrši.
Berba
Od ariša se koristi seme, smola i iglice.
Drvo prvi put počinje davati plodove 12 - 50 godina starosti. U tom periodu količina semena varira od 15 do 80 kg/ha. Iglice se beru tokom celog leta, a najpovoljniji period je od kraja juna do početka avgusta zbog prisustva velike količine askorbinske kiseline odnosno vitamina C. Smola se prikuplja na taj način što se na stablu u toku vegetativnog perioda napravi rez iz kojeg smola otiče i prikuplja se tokom čitave godine.
Sušenje
Iako se najbolji efekat postiže konzumacijom svežih iglica, sušenje ovih sirovina se može vršiti na temperaturi ne većoj od 25°C sa minimalnom vlažnošću vazduha. Sušenje jeste moguće, ali se ne preporučuje jer se time vitamin C gubi u roku od 3 dana.
Bolesti
Od bolesti ariš najčešće napadaju četinarska rđa i šuta od kojih postoje dve vrste, prava i obična.
Četinarska rđa
Četinarska rđa je jedna od najčešćih bolesti koje napadaju četinare, odnosno ariš. Rđe izazivaju više različitih gljivica iz roda fusarium. Zaštita ariša od ove bolesti se ogleda u prevenciji, odnosno odvojeno gajenje ariša od ostalih ukrasnih, voćnih i jagodičastih kultura koje mogu da obole od istih gljivičnih infekcija. Pojava bolesti se ogleda u tome što iglice postaju žute i opadaju, a na samom drvetu se primećuju ogoljeni delovi, odnosno delovi bez iglica.
Prava šuta
Pravi šut je gljivična bolest koja uzrokuje rano opadanje igala. Najčešće obolevaju mlade i slabe biljke, a bolest se pojavljuje odmah u proleće ili početkom leta. Na inficiranim, otpalim iglicama se primećuju apotecije - voćna tela gljive. Ukoliko dođe do značajne infestacije, biljka se može osušiti i umreti.
Obična šuta
Karakteristično za pojavu ove bolesti su žute do crveno-smeđe iglice koje vremenom odumiru i opadaju. Vremenski uslovi koji pogoduju razvoju ove bolesti su dugotrajne kiše za vreme proleća i leta, kao i maglovito vreme u ranu jesen.
Štetočine
Tri su najčešće štetočine koje napadaju ariš i to su strižibuba, evropski potkornjak i veliki surlaš. Lako ih se može resišiti, ali bitnije je sprečiti najezdu redovitim održavanjem.
Strižibuba
Rasprostranjenost strižibube se odnosi na celu Evropu i deo Azije. Češće se mogu sresti u planinskim predelima, ali mogu izazvati štetu i u nižim predelima. Veličina odrasle jedinke je 18 - 24 mm. Telo im je karakteristične crne boje. Bube se pojavljuju u toplijim letnjim mesecima, odnosno u junu i julu. Najveću štetu prouzrokuju odrasle jedinke tokom intenzivnog hranjenja, a kasnije i larve koje buše drvo i uvlače se u drvo u kojima obitavaju do stadijuma lutke.
Evropski potkornjak
Može se naći širem Evrope i Azije. Ovaj insekt uglavnom napada starije i zrelo drvo gde prouzrokuje velike štete. Do najezde najčešće dolazi nakon oštečćenja stabla drveta. Što se tiče suzbijanja ove štetočine ono se svodi na uklanjanje inficiranih biljaka.
Veliki surlaš
Rasprostranjen je širom Evrope i do većim delom Azije. Ovo je insekt tamno smeđe boje sa žutim linijama na pokrilcima dužine od 8 do 16mm. Bube se hrane korom mladih biljaka starosti od 2 do 3 godine tako da su mlade sadnice najugroženije. Velika infestacija ove štetočine može dovesti do smrti biljke.
Upotreba ariša
Ariš, pogotovo sibirski ariš, je našao široku primenu u modernoj arhitekturi bilo da se radi o fasadnim ili podnim oblogama. Fasade, podovi, nameštaj ili ograda od ariša je nešto sa čim ćemo se u budućnosti više susretati.
Kuhinja
Iako se ariš ne koristi često u kulinarstvu, iglice ariša se mogu upotrebiti za pripremanje čaja, a mogu se pronaći recepti za kekse sa svežim iglicama ariša.
Kozmetika
U kozmetici se ariš može naći u sastavu nekih esencijalnih ulja, koja se koriste u aromaterapiji. Kao i u sastavu krema za negu kože.
Medicina
Najraznovrsniju primenu ariš je pronašao u tradicionalnoj medicini. Igle ariša se tradicionalno koriste kao lek protiv hipertenzije, nedostatka vitamina C, paradontoloških bolesti i lošeg zadaha. Mladi izdanci ariša se koriste u lečenju kašlja, urolitijaza, nadimanja, zatvora, reumatizma, gihta, kao i neuralgije. Smola ariša se koristi u lečenju grlobolja, gingivitisa, otvorenih rana, trovanja, gastitisa, duodenitisa, virusnih bolesti, upale mišića, apcesa, kao i bolesti respiratornog trakta. Kora sibirskog ariša se koristi prilikom sledećih zdravstvenih problema: išijas, infekcija creva, glavobolja, zubobolja, encefalitisa, bolesti bubrega i jetre.
Zanimljivosti
Fosilna istorija nam govori da je ariš bio rasprostranjena vrsta drveta još od ranog razvoja planete zemlje. Najstariji fosilni nalaz ariša je vrsta larix altoborealis čija starost datira do sredine eocena.
Ariš se kao drvna građa koristio za izgradnju i rekonstrukciju mnogih velelepnih zdanja širom sveta. Prilikom izgradnje Venecije utrošeno je više od 400.000 stubova ariša. Drveni elementi napravljeni od sibirskog ariša krase unutrašnjost Moskovskog Kremlja, kao i zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Upečatljiv primer je i katedrala Svetog Stefana u Beču koja je 1258. godine u potpunosti stradala u požaru i rekonstruisana 1263. godine prilikom čega su mogli da iskoriste većinu drvenih greda sibirskog ariša koje su preživele požar.
Foto: Radfotosonn / Pixabay
Ostavite odgovor