Anis

Anis (lat. Pimpinella anisum) je biljka iz porodice štitara u koju spadaju još i celer, mirođija, kim, komorač i korijander. Rasprostranjena po Mediteranu i jugozapadnoj Aziji. Upotrebljava se širom sveta. Nazivaju je još i anason, aniš ili slatki janež. Anis je poznat po svojim lekovitim i začinskim svojstvima kao i jednom od najjačih ukusa u prirodi. Osim toga, smatra se da ima lep i dekorativan izgled, pa se i radi toga gaji.

To je jednogodišnja, zeljasta biljka koja u vreme cvetanja može dostići i 1 m visine. Ima šuplju, zelenu stabljiku prekrivenu sitnim dlačicama i razgranate listove, po ivicama nazubljene. Listovi rastu na dugim stabljikama koje su takođe prekrivene dlačicama. Cvet ima oblik bele krunice, a zreo plod je ovalan, pri vrhu sužen, sa strane malo stisnut, ima prijatan miris i smeđe je boje. Koren je kratak i raste razgranato.

Anis dolazi iz Male Azije. Koristili su ga stari Grci i Rimljani i preko njih se anis preneo kroz Evropu. U toku 16. veka od njega su se počela proizvoditi lekovita ulja. Danas samonikla biljka anis raste na području Mediterana, a neretko se i uzgaja. Anis je biljka koja nije teška za uzgajanje, pa je gaje i početnici. Takođe, pored upotrebe u medicini i kao začin, često je i atraktivan izgled razlog uzgajanja.

Vrste anisa

Vrsta anis je jedina u toj porodici i nema drugih vrsta anisa u prirodi ili zasadima. Ima jedinstvenost i prilagodljivost zbog koje se može gajiti i na drugim područjima. Međutim, postoji nekoliko biljaka koje su u prirodi slične anisu, pa pri branju treba paziti da bi se ubrala prava biljka.

Sadnja anisa

Za setvu anisa nije potrebna velika priprema, može se posejati i na podlogu koja je zarasla u korov. Iako raste u divljini kao samonikla biljka, češće se gaji planski i tako se zadovoljavaju potrebe za ovom biljkom.

Vreme sadnje

Ako se seje u proleće, prihod će biti najbolji. Performanse i klijanje se uspešuju sa povećanjem temperature. Sejanju treba pristupiti nakon prolećnih mrazeva, najbolje u martu. U toplijim područjima, moguće je i ranije od toga. Takođe, najbolje je seme posejati u zatvorenom prostoru radi poboljšanja klijanja i generalno boljih rezultata. Vegetacija traje otprilike 120 dana.

Kalemljenje

Anis je jednogodišnje povrće. Ne može se gajiti kalemljenjem na druge vrste. Isključivo se seje direktno u zemlju.

Sadnja iz semena

Anis se sadi direktno u zasad ili saksiju iz semena koje je sitno i duguljasto. Ostavlja se da bude u vodi u noći pre setve da bi brže klijalo. Sejalicama se ravnomerno razbacuje po pripremljenom tlu, a rastojanje se određuje u zavisnosti od pokrivenosti zemlje korovom. Na zemljištu koje je potpuno očišćeno seje se u svaki drugi red sa razmakom od 25 cm, a na zemlju pokrivenu korovom sa razmakom od 40 cm radi lakšeg kopanja. U takvim uslovima treba posejati 12 kg semena na 1 hektar.

Sadnja sadnice

Kultivacija iz sadnice se može obaviti za lične potrebe, ali ne i za komercijalni uzgoj. Sadnica se dobija iz semena koje se drži na toplom i vlažnom mestu na kom može da proklija. Nakon 2 nedelje od klijanja, sadnice se presađuje. Klijanje koje inače traje do 120 dana u posebnim uslovima se ubrzava. Posle razvijanja korena sadnica se iz manje posude prenosi u veću.

Uzgoj u bašti

Anis je pogodan za gajenje u bašti. Priprema za setvu se obavlja jednako kao i kod drugih kultura. Zemljište se preore u jesen i očisti od ostataka prethodnih useva. Preorano zemljište se ostavlja da prezimi i u proleće će u njega biti posejano seme.

To je biljka koja izdržava i teže uslove rasta. Nije joj potrebna zaštita od sunca ili vetra. Takođe, raste i na siromašnije tlu na kom se može sejati više puta. Potrebno joj je samo da nije u hladu, voli sunčana mesta. Svoj puni potencijal najlakše ostvaruje na otvorenom i ekonomski je isplativ kad se uzgaja na većim površinama

Uzgoj u plasteniku

Anis je niska biljka sa najviše 70 cm visine. Prema tome, pogodan je za gajenje u plasteniku, posebno što se tiče gajenja u kontinentalnim delovima zemlje gde mlade biljke mogu oštetiti prolećni mrazevi. Ono što joj plastenik obezbeđuje jeste dobra ventilacija i sistem za navodnjavanje i tada može ranije da sazre i lakše se kontroliše njen rast.

Uzgoj u saksiji

Anis se može lako gajiti u tegli ili saksiji na balkonu, iako je najbolje kad je to na otvorenom, u dvorištu ili bašti. To je biljka koja ne podnosi dobro zatvoren prostor. Posuda mora biti duboka najmanje 30 cm i imati otvor kroz koji će proći višak vode. Tlo bi trebalo biti rastresito, najbolje mešavina peska i humusa. Na balkonu, biljku treba držati na sunčanom mestu i redovno je zalivati. Rast korena u tegli je dosta ograničen.

Zemljište

Anis nije zahtevan što se tiče izbora zemljišta. Voli rastresite, duboka i humusna tla, iako će uspevati i bez tih uslova. Treba voditi računa o kiselosti zemljišta i prisustvu minerala i hranljivih materija. Ako je zemljište siromašno, to može dovesti do loših prinosa. Anis dobro uspeva i na peščanim područjima. Ono što mu ne pogoduje jesu zemljište koje zadržava vodu i močvare. Važna je i drenaža i neutralnost tla.

Klima

Anis je biljka karakteristične za mediteransko područje. Odgovara joj topla klima i sunčana mesta, čak i direktna sunčeva svetlost. Njegova prilagodljivost klimi u kojoj raste mu pomažu da se razvija i u hladnijim predelima. Od mraza ga treba zaštiti tokom rasta i pre cvetanja kad je najosetljiviji. Inače, uspešno će se razvijati u podnebljima gde temperatura nije previsoka. Njegova optimalna temperatura za rast jeste 21 - 27°C.

Uzgoj anisa

Biljka anis nije preterano zahtevna oko uzgoja pa nije teško doći do prvih prinosa. Smatra se jednostavnom biljkom koja se može uzgajati za sopstvene potrebe. Međutim, prinos iz veće količine useva će biti bolji ako se pridržavate nekih saveta.

Plodored

Anis se može sejati u zemlju na kojoj su uzgajani drugi usevi pre njega, a najčešće su to bile krmne žitarice. Često se gaji uz neke druge začinske biljke.

Anis ne podnosi blizinu nijedne biljke iz roda štitara jer ih napadaju slične bolesti. Seje se svake 2 - 3 godine jer kod kontinuiranog uzgoja podložniji je bolestima. Inače je otporna vrsta i ne postoji puno biljaka koje mogu da joj naškode. Može rasti pored korova, ali ukoliko su biljke i korov veći od njega, zaklanjaju sunce i guše mlade izdanke. Anis se može sejati posle kukuruza ili stočne repe, a dobra je predkultura za druge vrste.

Zalivanje

Biljka raste u područjima sa vlažnim prolećem i suvim i toplim letom, ali ne podnosi dobro suše i zalivanje joj je bitno u periodu cvetanja. Najbolje ju je zalivati kišnicom, vodeći računa o temperaturi vode, jer previše hladna vode tokom perioda vrućine može izazvati šok za biljku. Biljka se zaliva ujutru ili uveče, i moguće je ugraditi sistem za navodnjavanje po principu kap po kap. Iako razgranat, koren ne upija dovoljno vode i potrebna mu je zaštita malčom ili pokošena travom kojom se pokriva na velikoj vrućini.

Đubrenje

Pre setve treba izbegavati đubrenje stajnjakom jer je jako i može sagoreti biljku u razvoju. S druge strane, anis dobro toleriše mineralna đubriva, posebno ona bogata azotom. Prilikom primene takvih đubriva neophodno je naći pravu meru jer prevelika količina može uništiti usev. Takođe, postoji nekoliko načina primene đubriva. Najjednostavniji način je upotreba peleta koji se rastvara u zemlji, a isplativ je samo uz sistem za navodnjavanje ili redovno zalivanje i tad rezultira kvalitetnim uljem. Đubrivo se dodaje u proleće tokom rasta kada je biljka ima najveću potrebu za dohranjivanjem.

Razmnožavanje

Anis se razmnožava isključivo iz semena koje dozre u jesen i dobija braon boju, suši se i skladišti na senovitom mestu. Biljka može i sama da se reprodukuje, što je često u divljini. Osim toga, seme nosi vetar ili prenose životinje. U planiranom uzgoju, seme se može sakupljati sa njive i ponovo sejati dogodine.

Održavanje i nega

Iako održavanje plantaže anisa nije teško, za bolje rezultate potrebno je poštovati neka pravila. Održavanje, generalno, označava kultivaciju i okopavanje.

Održavanje zasada

Anis treba okopavati, posebno u proleće koje je osetljivo doba rasta biljke. Tada je korov može ugušiti. Kopanje se vrši ručno, do 10 cm dubine, pri čemu treba voditi računa da se koren biljke ne ošteti. Tokom vegetacije, postupak uklanjanja korova se treba ponoviti 2 do 3 puta. Na većim površinama, biljke saditi u pravilnom plodoredu i na većoj udaljenosti da bi se okopavanje vršilo mašinski. Pored okopavanja važno je i vršiti lomljenje kore koja se pravi na zemlji što omogućava da se biljka bolje snabdeva kiseonikom. Tokom svih ovih operacija treba izbegavati nepotrebno gaziti zemlju.

Orezivanje

Pošto je anis jednogodišnja biljka i uz to nije visokog rasta, ne treba ga rezati. Štaviše, uklanjanje lišća u periodu rasta dovodi do lošijeg razvoja i oštećenja na biljci. Proređivanje plodoreda se vrši kada je seme previše gusto posejano. Takođe, sadnice se mogu presađivati na drugu lokaciju da bi se iznikle biljke potpuno iskoristile. Važno je pleviti, posebno biljku sličnu anisu, kukutu. Kukuta se uklanja pre berbe i onda pali jer je otrovna.

Berba

Anis dostiže zrelost krajem leta, najčešće u avgustu ili septembru. Ne sazrevaju svi delovi odjednom, pa se vrši dvofazna berba, gde se zreli plodovi beru dva puta. Plodovi se beru dok su zelenkastosive boje. Žetva žitnim kombajnom se obavlja tokom avgusta i anis se vezuje u snopove. Ručna žetva se obavlja tokom meseca septembra. Najbolje je žetvu obaviti u rosno jutro da ne bi došlo do prosipanja plodova. Nakon nekoliko dana koliko je potrebno da se snopovi suše, spremni su za vršenje i skupljanje ploda što se vrši mehanički za što više ploda. Osim plodova, bere se i seme da bi se preko njega dalje razmnožavao.

Skladištenje

Način skladištenja se bira prema upotrebi. Najčešće se plod suši i pakuje u manja pakovanja kao začin, mada se može čuvati u većoj količini ako je na suvom i prozračnom mestu. Rok trajanja sušene biljke je neograničen, ako se ukloni uticaj vlage na useve.

Bolesti

Nekoliko bolesti i štetočina mogu naštetiti anisu. Ovo su neki od njih i kao i načini za njihovo sprečavanje jer je anis posebno osetljiv na upotrebu herbicida.

Buđ anisa

To je bolest uzrokovana gljivicama koja se često javlja tokom toplog i vlažnog vremena. Može dugo da preživi u zemlji što povećava šansu za ponovnu infekciju. Manifestuje se kao sive mrlje na listovima koje se postepeno šire biljkom. Posle nekog vremena listovi pa i sama biljka istrune. Sve ostatke drugih useva zajedno sa anisom treba uništiti kako bi se izbeglo zadržavanje bolesti. Takođe, zemljište tokom pripreme za setvu se može tretirati herbicidom i fungicidom, mada to kasnije može uništiti useve.

Rđa anisa

Uzrokuje je gljivica. Prvo se javi se na nadzemnim delovima biljke, a vremenom biljka postaje crvenkasta i odumire. Najčešće se javlja u kišnoj sezoni. Uobičajena je pojava i ako se ista ili slična vrsta sadi na istom zasadu i zato useve treba rotirati.

Štetočine

Štetočine na anisu mogu biti su gusenica ili lisna vaš.

Gusenice

Gusenice su invazivna vrsta koja se hrani cvetovima i mladim izdancima dok se ne pretvori u leptira. Kad su u većem broju, mogu izazvati ozbiljnu štetu i sušenje biljke. Da bi se sprečila najezda gusenica, biljka se tretira insekticidom, ali je najbolje kad se zemljište tretira pre setve.

Lisne vaši

Štetočine koje se jave posle kiša. Sa mnogih drugih biljaka lako prelaze i na anis. Na listovima se vide kao crne grudvice koje sišu sokove i smežuravaju list. Možemo ih se rešiti prskanjem biljke insekticidom.

Upotreba anisa

Anis se vekovima koristi u razne svrhe, pre svega u medicini i u kulinarstvu. Osim konzumacije među ljudima, ovo je biljka privlačna za životinje kao što su miševi i ose i neki drugi insekti, pa se i to koristi.

Zdravlje

Anis poseduje lekovita svojstva koja medicina koristi. Eterična ulja kojima je bogat umiruju organizam, a sadrži i vitamine A i C i minerale magnezijum i kalijum.

Lekovita svojstva imaju seme i ulje anisa. Jako dobro deluje na organe za varenje zato što umiruje creva i sprečava nadimanje. Konzumira se sirovo seme ili uz posebnu ishranu. Destilacijom semena dobija se ulje koje je korisno u poboljšanju varenja, ublažavanju nadimanja i u borbi protiv grčeva. Posebna tinktura anisa se dobija potapanjem semena u alkohol i koristi za smanjenje problema sa varenjem.

Čaj koji se pravi od anisa je efikasan za izlučivanje mokraće. Za decu se upotrebljava tinktura odlična za izbacivanje glista ili kao pomoć kod iritacije kože.

Kuhinja

Anisom se začinjavaju mnoga jela. Zbog svog slatkastog, aromatičnog ukusa dodaje se i desertima, keksima i kremama, kao i kompotima i džemovima koji će dugo stajati. Prženjem dobija poseban ukus, pa se često stavlja u peciva. Slanim jelima, posebno onima koja se prave sa mesom divljači, uvek se dodaje na samom kraju.

Može se koristiti i kao napitak, tako što se osušeni mladi listovi preliju vrelom vodom. Seme anisa pomaže kod lošeg zadaha ukoliko se žvače. Anis se često koristi i za pravljenje likera jakog ukusa koji podstiče apetit.

Zanimljivosti

Anis je biljka koja je nastala u Egiptu. Stari Grci su bili prvi narod koji ga je posle Egipćana usvojio i koji ga je preneo na evropsko tlo. To je biljka koja voli tople krajeve i uspešno se nastanila na Mediteranu.

Rimljani su poklanjali pažnju anisu i njegovim svojstvima. Dodavali su ga u keks i poboljšavali rad organa za varenje. Oni su ovu lekovitu biljku i preneli širom Evrope. U početku je anis bio cenjen zbog svojih lekovitih svojstava. Mnogo drevnih zapisa otkrilo je da se često upotrebljavao i u kuvanju. Posebno je bio cenjen zbog jake i prijatne arome koju dodaje alkoholnom piću.

Anis ima cvet izuzetno prijatnog mirisa koji privlači i pčele. Pošto je medonosna biljka, koristi se u dobijanju anisovog meda, koji postaje sve popularniji ne samo zbog ukusa, već i zbog pomoći u skidanju celulita.

Dim koji se stvara prilikom paljenja anisa se nekad koristio za umirivanje glavobolja i čak se i verovalo da dim i kupanje u vodi sa ovom biljkom pročišćavaju misli i osiguravaju večnu mladost. Međutim, kasnije se utvrdilo da udisanje dima anisa može biti opasno, odnosno može izazvati halucinacije.

Takođe, treba voditi računa i prilikom korišćenja esencijalnih ulja anisa. Ono može postati otrovno pri dužem izlaganju vazduhu. Zbog toga se skladišti u tamnim bočicama koje su dobro zatvorene.

Foto: Wolfgang Eckert / Pixabay