Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja biljka iz familije đumbirovki. Ova vrsta je najpoznatija, ali familiji pripadaju još i bananovke i kanovke. U familiji žumbirovki ne postoje ugrožene vrste, ali se čak 5 vrsta smatra invazivnima. Đumbir se gaji pre svega zbog eteričnih ulja koja sadrži. Naziv potiče iz sanskrita, a značenje je "telo u obliku roga" što se odnosi na izgled njegovog rizoma. Pre sveta se koristi kao začin, ali u orijentalnim kuhinjama se koristi na razne načine.
Đumbir, kao višegodišnja biljka, smatra se jednom od najstarijih gajenih biljaka. Stablo i listovi mogu ići do visine od 1 m. Rizom koji se širi i raste pod zemljom ima izdanak iz koga niče stabljika. Ovaj rizom se grozdasto i brzo širi, i iz svakog novog izraste po jedna nova stabljika. Biljka koja ne raste u kontrolisanim uslovima ima izgled velikog busena.
Stablo je tamnozeleno, uspravno i čvrsto. Listovi su kopljasti, uski i mogu rasti do 15 cm dužine. Cvetovi su uglavnom žućkasti i smešteni u grozdaste cvasti. Nakon što procveta, donosi plod koji podseća na mahunu sa semenkama. Đumbir cveta tek u drugoj godini od sadnje. Rizom podseća na gomolj čičoke, kvrgav je i tvrd, ima smeđu do sivkastu koricu ispod koje je ružičast ili žućkast.
Đumbir prirodno raste u područjima tropske i suptropske klime. Vodi poreklo iz Istočne Kine, a u Evropu je stigao preko Indije. U Kini se gaji tradicionalno i ima velikog udela u njihovoj kuhinji. Takođe je značajan i u mnogim evropskim kuhinjama, kao što je engleska. Pre svega se uzgaja zbog rizoma, ali služi i za izradu mnogih lekovitih pripravaka. Danas se najviše gaji kao začin u kuhinji i zbog blagotvornog dejstva na ljudski organizam.
Vrste đumbira
Na svetu postoji više vrsta đumbira, koje su se vremenom proširile na različite delove. Stabljika i listovi su kod svih uspravni i izduženi, ali se razlikuju po boji rizoma i po cvetu. U našoj zemlji se đumbir ne gaji u većoj meri, ali u svetu postoje brojne vrste koje su popularne u kulinarstvu, ili se koriste kao lekovito bilje. U nastavku slede neke od najpoznatijih.
Žuti đumbir
Ova vrsta predstavlja klasičan đumbir i prvu asocijaciju na ovu biljku. Ima veoma žut koren, koji se može koristiti kao začin, ili kao lekovito sredstvo. Ima veoma jak ukus i intenzivan miris. Koristi se za poboljšanje imuniteta, kod lečenja rana, i kod alergijskih i kožnih reakcija. Takođe je poznata kao sredstvo za odstranjivanje toksina iz organizma i ublažavanje bola.
Beli đumbir
Ova vrsta đumbira se često uzgaja i na području Afrike, pa se još naziva i afrički đumbir. Ima veliki beli cvet, zbog koga se često gaji kao ukrasna biljka. Koren se najčešće koristi tako što se osuši i izriba i deo je mnogih tradicionalnih indijskih jela.
Globba đumbir
Globba đumbir ima veoma visoko stablo i bele cvetove skupljene u grozdaste cvasti. Cvetovi se javljaju u junu i traju do jeseni. Za gajenje traži mesto koje je zasenjeno i sa dosta vlage. Rizom je svetloljubičast.
Beehive đumbir
Beehive đumbir ima veoma specifičan cvet, koji ga razlikuje od drugih vrsta đumbira. Cvet je narančast i ima oblik komete i izgled kao da je ispleten. Ova vrsta đumbira ne podnosi direktno suncei visoke temperature, jer latice mogu da mu se zapale.
Hidden đumbir
Hidden đumbir nosi naziv i kurkuma đumbir, jer mu je koren izrazito žute boje. Cvet mu je veoma lep i ružičast, pa služi kao ukras u baštama. Često se gaji za lične potrebe i u saksijama, ali brzo raste, pa se mora često presađivati.
Sadnja đumbira
Đumbir je biljka kojoj odgovara tropska klima, pa se ne gaji često u našim krajevima. Kod nas se uglavnom gaji iz hobija ili za lične potrebe, ali ne postoji komercijalno gajenje. To je delimično tako zbog nepovoljne klime, a delom zbog nedovoljne potražnje. U nastavku možete pročitati neke osnovne savete za gajenje đumbira, makar to bilo samo za lične potrebe.
Vreme sadnje
Kod nas đumbir ne može preživeti na otvorenom, jer je osetljiv i prirodno raste u drugačijim uslovima. Najbolje ga je gajiti na konstantnoj temperaturi, kako bi se izbeglo propadanje. Đumbir može da preživi temperature do 12°C. Ako se temperatura još spusti ulazi u stanje hibrnacije i usporava rast, a ako padne ispod nule, biljka se smrzava i odumire.
Najpovoljnija temperatura za razvoj đumbira je 20°C, ali kod nas nije moguće obezbediti takvu temperaturu u toku cele godine. Osim toga, đumbir je i tropska biljka koja voli vlagu, pa mu ne odgovaraju sušna područja. Ako se sadi u zatvorenom prostoru, može se saditi u bilo koje doba godine, samo mu je potrebno obezbediti navedenu temperaturu.
Odabir podloge za sadnju
Đumbir je biljka sa gomoljima, a njen rizom raste grozdasto ispod površine zemlje. Ne može se gajiti kalemljenjem na drugu biljku, ali se kombinovanjem dve vrste dobijaju sorte, koje imaju određene karakteristike koje im omogućavaju da se gaje u različitim delovima sveta.
Sadnja iz semena
Đumbir ima plod koji je mahuna unutar koje se nalaze semenke, kojima se može razmnožavati. Razmnožavanje semenom se ne primenjuje često, jer mu više odgovara razmnožavanje rizomima. Ako se ipak odlučimo za semenke, trebali bi koristiti proverene i tretirane. Pre setve semenke se potapaju na 2 - 3 sata, kako bi se ubrzalo klijanje.
Seje se u posebne kontejnere sa humusnim supstratom, na dubinu 2 - 3 cm i prekriju zemljom. Nakon toga se prskaju vodom i pokrivaju folijom. Đumbiru treba dosta vremena za nicanje, nekada čak i do 6 nedelja. Mora se držati na sobnoj temperaturi i redovno zalivati.
Sadnja sadnice
Najjednostavniji i najčešći način gajenja đumbira je iz rizoma. Odabira se sveži koren sa izdancima, koji se stavlja u vodu na 2 sata. Stavlja se u kompostnu zemlju u koju je dodat pesak i pokriva rastresitom zemljom. Dobro se zaliva i vodi računa da ostane vlažan. Sadnica niče nakon 3 - 4 nedelje, a zatim se presadi u veću saksiju ili kontejner, da bi rizom mogao dalje da se razvija.
Uzgoj u bašti
Kod nas se đumbir jako teško uzgaja na otvorenom prostoru. U svetu ga je moguće gajiti na otvorenom u područjima gde preovladava tropska klima, jer zahteva dosta toplote i vlage. Đumbir je biljka južnih krajeva, ali mu ne odgovara direktno sunce, pa je tokom gajenja potrebno zaštititi od popodnevnog sunca. Kod nekih vrsta direktno sunce može da ošteti biljku.
Uzgoj u stakleniku
Kod nas je najekonomičniji način gajenja u zatvorenom prostoru, ali mora mu se obezbediti dosta vlage i kvalitetno zemljište. Potrebno je da ima temperaturu iznad 20°C čitave godine, mada tokom hladnijih meseci može biti nešto niža. Zahtevi za zemljištem su veliki, ono mora biti humusno i rastresito. Potrebno mu je dosta vlage, pa se mora redovno zalivati. Treba mu obezbediti sistem zalivanje, a najviše mu odgovara orošavanje, čime se podiže i nivo vlage u vazduhu, pa biljka može upijati vodu i preko listova.
Uzgoj u saksiji
Gajenje u saksijama je najčešći i najlakši način za gajenje đumbira. Saksija mora biti dubine bar 50 cm, da bi se rizom mogao nesmetano razvijati. Kako rizom raste, presađuje se u veće saksije.
Kod ove vrste gajenja mora se obezbediti rastresito i dobro drenirano zemljište. Đumbiru odgovara zemljište obogaćeno kompostom i hranljivim materijama, pa se za njegovo gajenje može upotrebljavati i zemlja za cveće. Osetljiv je na nedostatak vode, pa se mora dobro zalivati.
Đumbir se gaji u toploj, vlažnoj i dobro osvetljenoj prostoriji, odgovara mu gajenje u kuhinji. Grejanje u zatvorenom prostoru može isušiti vazduh, pa se listovi moraju orošavati, ili upotrebljavati ovlaživač vazduha. Biljka se može iznositi napolje kada je vreme toplije, ali ne na direktno sunce. Preko noći je najbolje uneti unutra.
Zemljište
Đumbir ne može da se gaji na kiselim i siromašnim zemljištima. Traži zemljište koje je najsličnije prirodnom, vlažno, rastresito, bogato i humusno. Mora dobro da upija vodu i da je ne zadržava. Takođe se zemljište pre sadnje mora dobro obraditi, na dubinu od bar 30 cm, kako bi se omogućio razvoj rizoma. Može se mešati sa peskom, kako bi bilo lakše i prozračnije. Đumbir ne bi trebalo saditi na teškim, glinastim zemljištima.
Klima
Đumbir je biljka koja raste u tropskim područjima i odgovara mu vlaga i toplota. Raste u senci i smeta mu direktno sunce. Takve uslove kod nas može dobiti samo u zatvorenom prostoru. Odgovaraju mu nadmorske visine od 300 - 900 m, sa oko 1.500 mm padavina. U svetu se u prirodi pretežno nalazi na Tajlandu i Havajima, a najviše u Južnoj Kini i Indiji.
Uzgoj đumbira
Đumbir u odgovarajućim uslovima ne zahteva mnogo rada. Kada se adaptira na područje u kom se gaji, nije ga teško održavati. U nastavku slede neki saveti koji će pomoći da đumbir što bolje uspe.
Plodored
U prirodi đumbir raste među mnogim raznovrsnim biljkama, pa mu blizina drugih biljaka ne pravi problem. Dobro raste uz povrće i kućne biljke. Ipak bi ga trebalo izbegavati gajiti u blizini rena, bosiljka i nane.
Zalivanje
Đumbir je izuzetno osetljiv na nedostatak, ali i višak vode, pa se mora redovno zalivati. Zalivanje se obavlja 2 - 3 puta nedeljno, zemlja bi trebala da bude vlažna, ali ne natopljena, da koren ne bi istrunuo. Zaliva se demineralizovanom vodom ili kišnicom. Kod gajenja većih količina treba obezbediti sistem navodnjavanja, kojim će se održavati vlažnost. Ovo je naročito važno u tri faze razvoja đumbira: fazi ukorenjavanja, rasta rizoma i cvetanja. Tada se mora obratiti naročita pažnja na redovno zalivanje.
Đubrenje
Đumbir je važno prihranjivati, kako bi što bolje rastao i razvio kvalitetan rizom. Ne odgovara mu stajsko đubrivo, pa je kod osnovne obrade bolje koristiti kompost. Može se dodavati i granulirano đubrivo pre setve. Granule se pomešaju sa površinskim slojem zemljišta, pa se nakon toga sadi biljka. Potrebno je zatim dobro zaliti, kako bi se granule razgradile i obogatile zemljište. U toku vegetacije može se prihranjivati mineralnim đubrivima, a najveće potrebe ima za azotom.
Razmnožavanje
Najjednostavnije je đumbir razmnožavati rizomima. Za rizom se uzima svež koren, a može se koristiti i suvi koji se potapa u vodu dan pre nego što se posadi. Rizom na sebi mora imati izbočine iz kojih se razvijaju novi izdanci. Moguće je razmnožavanje i semenom, ali to mnogo duže traje.
Održavanje i nega
Održavanje đumbira je jednostavno i biljka se lako gaji ako su joj obezbeđeni odgovarajući uslovi. Za obilan rod đumbira nije potrebno uložiti mnogo rada.
Održavanje zasada
Održavanje zasada đumbira obuhvata uništavanje korova, razbijanje kore na zemljištu i njegovo usitnjavanje. Razbijanje kore se primenjuje naročito ako je zemlja glinovita i tvrda. Kada se ovakva zemlja jako vlaži, a zatim osuši, nastaje kora koja smeta razvoju rizoma.
Osim razbijanja pokorice, zemljište je potrebno često okopavati, da bi se obezbedila dovoljna količina kiseonika. Okopavanje je najbolje izvršiti ručno, da se ne bi oštetila biljka. Dubina okopavanja je oko 10 cm, da bi se uništile štetočine i provetrilo zemljište.
Kod gajenja na otvorenom ili u stakleniku, mora se voditi računa o korovima koji mogu ugušiti biljku. Pre setve je zemljište potrebno pravilno obraditi. Prvo se vrši dublja obrada kojom se uklanjaju ostaci prethodnih kulutra, a zatim fina obrada pred sadnju. Zemljište koje je bilo zapušteno duži period, može se prvo tretirati herbicidima, kako bi se uništili korovi.
Orezivanje
Đumbir se ne orezuje, ali ga je potrebno presađivati. Kada se biljka ukoreni, njen rizom se brzo razvija i ispunjava prostor, pa se presađuje kada preraste saksiju ili prostor gde se gaji. Kod ovog načina gajenja, đumbir se mora i proređivati, tako da između biljaka bude razmak od najmanje 20 cm, koji će omogućiti protok vazduha i dovoljno prostora u zemljištu da se rizom pravilno razvije.
Berba
Ako se đumbir sadi iz sadnica ili razmnožava rizomima, dospeva za upotrebu nakon 6 - 8 meseci. Zrelost đumbira se najbolje određuje prema stabljici. Rizom je zreo za konzumiranje kada je stabljika visoka najmanje 1 m, a cvet precveta i otpadne.
Berba se može vršiti na dva načina. Može se vaditi ceo koren, a stablo se odseca ili kosi pre toga. Na ovaj način se iskoristi ceo koren i izvadi se čitav zasad, što je naročito važno kod komercijalnog gajenja. Ako se gaji za sopstvene potrebe, može se vaditi samo jedan deo rizoma za upotrebu, a deo sa klicama ili izdancima se presađuje na drugo mesto. Na ovaj način je rast i rod stalan, a iskorištava se samo deo koji je sazreo.
Đumbir se nakon vađenja pere od zemlje i koristi se svež ili se suši. Sušenje se obavlja tako što se ostavlja u sušilici dok mu vlaga ne padne na 3%. Sušeni đumbir se uglavnom melje u prah i takav predstavlja čest začin u kuhinjama. On se može dugo skladištiti, a da ne izgubi ukus ni boju.
Skladištenje
Nakon berbe, najbolje ga je iskoristiti u svežem stanju. U frižideru može ostati svež i do dve nedelje. Ukoliko se transportuje na dalje relacije, primenjuje se brzo smrzavanje, da ne bi izgubio svoja svojstva. Može se takođe i kandirati, tj. konzervirati u šećeru i takav se koristi i do godinu dana.
Bolesti
Đumbir je izuzetno otporna biljka, ali ipak postoje neke bolesti i štetočine koje ga mogu napasti. One mogu da oštete rizom, a u nastavku donosimo neke od najčešćih.
Bakterijska vena
Ova bolest napada mnoge biljke i može da nanese veliku štetu đumbiru. Napada rizom i moguće je uočiti tek kada je uznapredovala. Tada dolazi do truljenja listova i stabla. Kada se malo otkopa zemlja, rizom ima karakterističan miris na trulež. Obolela biljka se mora ukloniti, a zemljište se tretira fungicidima. Neko vreme bi trebalo izbegavati sadnju lukovica i rizoma u ovakvom zemljištu.
Fuzarijum
Ovu bolest izaziva grupa gljivica koje nastanjuju zemljište, a mogu preći i na biljku i prouzrokovati štete na rizomu đumbira. Gljivice su najaktivnije kada je velika vlaga i napadaju delove biljaka koji su oštećeni. Zbog toga se đumbir mora gajiti na dobro dreniranom zemljištu, koje ne zadržava suvišnu vodu, a fungicidi se koriste kao mera zaštite.
Korenov šišak
Ova bolest tipično napada biljke koje imaju rizome. Na korenu se pojavljuju izrasline, koje se kasnije suše i pucaju. Rizom omekša, a kasnije se i suši i odumire. Zaražene biljke se vade iz zemlje i uništavaju spaljivanjem, kako se bolest ne bi dalje širila. Zemljište treba temeljno tretirati fungicidima.
Štetočine
Osim bolesti koje napadaju đumbir, mogu ga ugroziti i štetočine. U nastavku slede najčešće štetočine i mere borbe protiv njih.
Puževi
Puževi su veoma česte štetočine u baštama, pa napadaju i đumbir. Oni se hrane mladim lišćem i tako usporavaju rast, a za sobom ostavljaju sluzavi trag, kojim se mogu preneti mnoge bolesti. Puževi se mogu ručno sakupljati, a mogu se postavljati i klopke od kukuruznog brašna, koje puževi jedu i ugibaju od njega. Na ovaj način se štiti biljka, a rizom ostaje dobrog kvaliteta.
Mravi
Mravi su takođe česti napasnici u baštama i mogu naneti veću štetu nasadima đumbira. Oni kopaju tunele u zemlji u potrazi za hranom, pa se često desi da nagrizaju i rizom, bušeći rupe u njemu. Ovako oštećen se brzo suši, a podložan je i napadu bolesti. Mravi se mogu suzbijati posipanjem soli ili praška protiv mrava.
Lisne vaši
Lisne vaši napadaju mnoge biljne vrste, pa ni đumbir nije izuzetak. Mogu se uočiti kao crne mrlje na poleđini lista, a list se kasnije uvija. Lisne vaši isisavaju sokove mladih biljaka, a odrasle jedinke sa krilima se lako premeštaju na druge biljke. Borba protiv lisnih vaši se može voditi insekticidima.
Upotreba đumbira
Kod nas đumbir nije toliko rasprostranjen i korišten, iako se poslednjih decenija sve više upotrebljava. Koristan je deo ishrane, a upotrebljava se i kod lečenja nekih tegoba.
Zimnica
Kuhinja
Đumbir ima specifičan slatkasto ljutkast ukus, pa se koristi za pripremu marinada, umaka i deo je mešavina začina. Osušen i samleven đumbir se dodaje jelima sa mesom i pririnčem, a sveži umacima.
Sveži đumbir je najbolje narendati ili ostrugati nožem. Dodaje se u riblje čorbe, živinske i u razna variva. Dobar je začin za sve vrste mesa.
Od đumbira se može pripremati i sirup, ili ga se ostavljati u sirupu (što je poznato kao đumbirova šljiva, koja se može jesti kao dezert uz biskvite). Ipak treba biti pažljiv prilikom konzumacije đumbira, a osobe koje imaju kamenje u žuči ili visok krvni pritisak bi trebalo da ga izbegavaju.
Kako ima blaži ukus odmah nakon vađenja, preporučuje se da ga tada konzumiramo. Da bi čorbe imale jači ukus, može se ubaciti ceo koren đumbira.
Zdravlje
Đumbir se koristi u narodnoj medicini u razne svrhe. Ima velik sadržaj gingerola, koji stimuliše probavu i uklanja nadutost i gasove. Poznat je kao lek protiv crevnih bolesti i mučnine.
Takođe ima protivupalna i antibakterijska svojstva, pa se koristi za jačanje imuniteta. U svežem stanju pomaže kod disajnih problema i alergija. Čaj od sušenog đumbira popravlja raspoloženje i umiruje.
Đumbir umanjuje stres i snižava holesterol, pa se koristi i kod mršavljenja. Takođe je koristan za ublažavanje tegoba koje se javljaju prilikom putovanja, kao što su mučnina i vrtoglavica.
Đumbir sa limunom i medom ima slično dejstvo kao ibuprofen i ublažava grčeve. Od njega se izrađuje tinktura koja ublažava bolove kod artritisa.
Zanimljivosti
Đumbir je prvi put otkriven u južnoj Kini, a odatle se proširio u Indiju i prema tropskim krajevima. Na Dalekom Istoku je korišten u vidu obloge za lečenje lakših rana i krvarenja. U 1. veku ove ere je iz Indije stigao u Evropu. Poznavali su ga i Stari Grci, a do Havaja je stigao preko pacifičkih ostrva.
Neke vrste su se proširile u Africi, a neke su se adaptirale područjima koja su nastanile i danas se smatraju autohtonim vrstama, kao što se dogodilo na Tajlandu i Havajima. Na polinezijskim ostrvima je često koršten kao antiseptik, pomoć kod dijareje i prilikom porođaja.
Najveći proizvođač i potrošač đumbira danas je Indija. Najkvalitetniji đumbir ipak se proizvodi na Jamajci. Naskuplja biljka začin iz familije đumbira je kardamom.
Interesantna je i veza đumbira sa Engleskom. Indija je nekada bila kolonija i izvozila je velike količine đumbira u Englesku. Od njega je napravljen tradicionalni gingerbread - božićno slatko pecivo sa đumbirom. U doba prohibicije od đumbira se izrađivalo pivo - ginger ale, koje je još uvek popularno širom sveta.
Današnja kozmetika sve više koristi prirodne sastojke, među njima i đumbir. Naročito je zastupljen u malezijskoj kozmetici, gde se od njega izrađuju kreme za izbleđivanje kože.
Foto: Leo_65/Pixabay
Ostavite odgovor