Zova (lat. Sambucus nigra L.), engleski naziv elder, elderberry, je višegodišnja drvenasta biljka koja pripada familiji Adoxaceae, iz roda Sambucus. Poznata je još i pod nazivima bazga, buzovka, zovik, belika, boz, bazgovina. Zova je prvo bila svrstana u porodicu Caprifoliaceae, ali, nakon određenih rezultata dobijenih na osnovu nekih genetičkih eksperimenata, danas je svrstana u porodicu Adoxaceae. Potiče iz Evrope i Severne Amerike odakle je proširena svuda po celom svetu. Ima je i u Aziji, ali samo u određenim delovima južne hemisfere.
Zova može da traje i do 60 godina. S obzirom na sve materije koje sadrži u sebi, veoma je lekovita i uspeva u svim uslovima. Razlikuje se listopadni grm zove i drvo zove koje može da naraste čak 4 - 10 m. Za zovu se kaže da je hermafroditna biljka, što znači da su njeni i muški i ženski reproduktivni delovi sadržani u istom cvetu. Bogata je vitaminima A, B i C, sadrži aminokiseline, karoten, kao i minerale poput gvožđa, kalcijuma i natrijuma i dr.
Kora mladih biljaka zove je siva i izbrazdana, dok je miris drveta veoma specifičan i potiče od njenih belih cvetova koji su grupisani u strukove veličine 10 - 30 cm. Cvetovi su joj petočlani i sitni, mlečno bele boje, prečnika su oko 6 mm, gorki su i stimulišu rad znojnih žlezda. Listovi su joj raspoređeni jedan naspram drugog , jajastog su oblika i tamno zelene boje, dok su joj plodovi - sitne bobice, prečnika 3 - 5 mm i sočne su.
Vrste zova
Većina vrsta zova potiče iz šumskih i suptropskih predela. Porodica zova ima oko 40 vrsta, od kojih su najpoznatije: crna zova (Sambucus nigra L.), crvena zova (Sambucus racemosa L.) i abdovina (Aster Symphyotrichum).
Crna zova
Crna zova, latinski naziv Sambucus nigra L., je samonikla divlja vrsta zove čije je primarno stanište Evropa, Afrika i jugozapadna Azija, ali je ima i u zapadnom delu Severne Amerike. Naziva se još i evropska zova ili evropska crna zova. Ovo je žbunasta listopadna vrsta koje najviše ima u šumama i na vlažnim zemljištima i raste do 10 m visine. Cveta u proleće tokom maja i juna, a cvet joj varira od bele do žute boje, a sazreva krajem avgusta i septembra. Crna zova se vrlo često naziva i riznicom ili kovčegom zdravlja, jer u sebi sadrži brojne materije koje pozitivno utiču na naše zdravlje. Koristila se još u praistoriji, a svoja lekovita svojstva sadrži samo u cvetu i bobicama, dok su ostali delovi nejestivi, sadrže toksine i mogu dovesti do trovanja. Koristi se za pravljenje sokova, džemova i čajeva.
Crvena zova
Crvena zova, latinski naziv Sambucus racemosa L., je poreklom iz Kine i raste do 4 m visine. Naziva se još i planinska, divlja ili grozdasta zova. Otrovna je, a po izgledu je veoma slična crnoj zovi. Ona cveta ranije od crne zove, u aprilu i maju, a cvetovi su joj zelenkasto žućkasti. U odnosu na crnu zovu listovi su joj izduženiji i sitniji, a plodovi su joj bobice jako crvene boje koje sazrevaju početkom jula meseca.
Abdovina
Abdovina, latinski naziv Aster Symphyotrichum, je trajna, samonikla, zeljasta biljka koja raste do 2 m visine. Srodna je crnoj zovi, a poznata je još i pod nazivima apta ili burjan, kao i smrdljiva bazga, jer je veoma neprijatnog mirisa. Pripada porodici Cariophilaceae, čije su vrste uglavnom sve šumske biljke. Plodovi su joj male crne bobice elipsastog oblika. Raste kao korov u ljudskim naseljima, šumama, pored puteva, uz obale reka, na zapuštenim mestima, ka i na kamenitim obroncima. Smatrase da vredi mnogo kao lekovita biljka i za ljude i za životinje i zato joj treba posvetiti pažnju, jer se smatra veoma zapostavljenom vrstom ove biljke.
Sadnja zove
Zova je biljka koja se sadi u proleće ili jesen. Za rast i razvoj zahteva mnogo mesta, kao i mnogo vode. Sadi se iz dvogodišnjih sadnica koje se dobijaju vegetativno, a pre sadnje je neophodno pripremiti zemljište oranjem u avgustu, na 40-tak cm dubine.
Sadnja i vreme sadnje
Kao što smo rekli, zova se sadi u proleće ili u jesen. Jesenja sadnja se smatra boljom od prolećne, jer se u jesen postiže potpuniji rast korena, kao i pravovremeno kretanje vegetacije u proleće. Mada, problem u jesenjoj sadnji mogu predstavljati voluharice, tzv. glodari koji nanonse velike štete i to u poljoprivredi i u šumarstvu. Prolećna sadnja se preporučuje jedino u brdsko planinskim uslovima, gde postoji velika opasnost od zimskog izmrzavanja.
Zemljište
S obzirom da se koren zove širi samo plitko, neophodno joj je osigurati dosta vlage, posebno u vreme rasta plodova, tj. tokom leta. Veoma je bitan pažljiv odabir lokacije za sadnju da bi se smanjio potencijalni uticaj suše.
Klima
Zova uspeva tamo gde se prosečna oktobarska mesečna temperatura kreće od 7,2 do 15°C. Kod nas je ima skoro svuda svuda. Sambucus nigra je vrsta otporna na zimsku hladnoću, tako da podnosi do -29°C u periodu mirovanja. S obzirom da cveta kasno - od maja do avgusta, vrlo retko strada od prolećnih mrazeva. Zova veoma dobro uspeva u uslovima sa toplom klimom. Ima je svuda širom sveta, a raste svuda - blizu naselja, u šumama, na livadama, planinama, na zapuštenim mestima.
Uzgoj zove
Zova kako smo rekli, zaista zahteva mnogo mesta, kao i mnogo vode. Što se tiče đubrenja, đubri se tzv. standardnim NPK đubrivom, a dodaje joj se i azot.
Plantažno gajenje
Zbog svoje lekovitosti i sve veće potražnje, zova se gaji i na plantažama. Za plantaže se uglavnom biraju vlažna zemljišta s obzirom da zova nikako ne podnosi sušu. Na istoj parceli može da raste čak oko 15 godina. Razmnožava se semenom, gde je neophodna stratifikacija istog od 3 do 4 meseca, ili reznicama. Pri sadnji ove biljke je neophodno iskopati rupe dubine oko 50 cm koje će se obavezno ispuniti humusom, zemljom, tresetom i peskom u odnosu 2:2:1:1. Nove sadnice zove se sade tako da korenov vrat bude u nivou zemljišta.
Plodored
Biljke prijatelji, tj. biljke sa kojima se može saditi u bašti zajedno, ili na čijem mestu se može saditi zova su: paradajz, krompir, nana i jagode.
Zalivanje
Zova spada u biljke koja ima ogromne potrebe za vodom. Često je ima pored reka, a može se gajiti na područjima koja godišnje imaju oko 700 mm padavina. Odmah nakon sadnje neophodno je dodati joj najmanje deset litara vode, a mlade biljke traže negu i održavanje, tako da se moraju redovno zalivati tokom prve dve godine.
Đubrenje
Standardnim đubrenjem zovi je neophodno dodati od 600 do 800 kg NPK đubriva godišnje, a azot se dodaje posebno, i to dva puta - u proleće i jesen, u jednakom odnosu. Za zovu je godišnje potrebno od 50 do 80 kg azota po hektaru.
Razmnožavanje
Zova je biljka koja se može razmnožavati generativno ili vegetativno. Generativna metoda se ne preporučuje, a za komercijalne se svrhe se preporučuje i koristi vegetativna metoda.
Održavanje i nega
Mlade biljke zove traže redovnu negu i potrebno ih je redovno zalivati tokom prve dve godine. Zasad zove je takođe neophodno negovati i održavati i redovno orezivati.
Orezivanje
S obzirom da zova raste kao grm ili kao stablo, za komercijalnu upotrebu je neophodno oblikovati stablo, jer se kod grmolikog oblika zove njene grane previše savijaju. Stablo zove treba oblikovati već u prvoj godini, što znači da mlade izboje koji čine osnovu krošnje treba skratiti. Treba razvijati najviše od 4 do 6 mladica, a sve ostale mladice treba odstraniti čim narastu od 10 cm do 15 cm. Sledeće godine na proleće se skraćuju vrhovi ostavljenih izboja za 20% i odstranjuju se novonastali izboji iz prve vegetacije.
Za vreme druge vegetacije na isti način treba uzgojiti novih 4 do 7 mladica. Na početku treće godine gajenja odstranjuju se svi izboji koji su rodili prethodnih godina, a ostavljaju se samo novi (jednogodišnji), koji su se razvili na dvogodišnjim granama zove. Grane iza izboja treba odrezati, a samo ponekad kada nema dovoljno jednogodišnjih izboja, treba ostaviti i dvogodišnje grane.
Tokom treće godine pa na dalje počinje redovno rezanje, pri čemu treba paziti da se ne ostavi previše izboja, jer može opasti kvalitet plodova zove zbog slabe osvetljenosti i pojave gljivičnih bolesti.
Berba zove
Mladi listovi zove se beru tokom aprila i maja, a cvetovi i plodovi tokom juna i jula posle cvetanja i zrenja, dok se kora uzima sve od februara do novembra. Zova cveta od juna do avgusta, a najkvalitetnija berba je kažu ona prva. Cvetove ove biljke je preporučljivo brati sa sve drškama tokom sunčanih i toplih dana u junu i julu i savetuje se branje makazama, a najkvalitetnija berba je ona u junu, odnosno dok su se cvetovi delimično rascvali, jer se u punom cvetanju može desiti da se osipaju i opadaju tokom branja.
Plodovi zove se beru u septembru, kada postanu tamnoplave boje. Nezreli zeleni plodovi se nikako ne smeju brati, jer sadrže otrovni glikozid sambunigrin. Pre prerade, od plodova zove obavezno se moraju odvojiti peteljke, jer one takođe sadrže u sebi sambunigrin, kao i gorke materije.
Skladištenje
Ako se koristi u osušenom obliku, zova se mora čuvati u dobro zatvorenim staklenim teglama ili vrećicama na tamnim i hladnim mestima gde može da stoji i godinu dana. Cvetovi zove se uglavnom obrađuju odmah nakon branja, kuvaju se i pasterizuju u obliku sokova, sirupa ili vina. Cvetovi se suše prirodno ili u sušarama, a posle sušenja se propuštaju kroz tzv. valjke, kojima se odvaja peteljka od cveta. Takvi cvetovi su spremni za dalju preradu. Kad smo već pomenuli sokove, nakon 48 sati sirup zove je spreman za pretakanje i pasterizovanje isključivo u staklene flaše i tako se može čuvati do godinu dana na hladnim i tamnim mestima kako smo pomenuli.
Bolesti i štetočine
Zova je biljka koju ne napadaju veće štetočine i bolesti, tako da je ona veoma pogodna za ekološku proizvodnju. Od bolesti koje je napadaju su najčešća gljivična oboljenja, dok štetočine koje je najčešće napadaju su lisne vaši i crvene koprivine grinje. Ove bolesti i štetočine ne uzrokuju veće ekonomske štete, zbog čega je zova veoma povoljna za ekološko gajenje koje se u njenom slučaju i savetuje. Ptice su veća opasnost za zovu, a zabeleženo je čak 20 vrsta ptica koje se hrane njenim plodovima.
Gljivična oboljenja
Različite vrste gljivica mogu mogu da izazovu oboljenja na zovi, ali se javljaju baš veoma retko. Prepoznaju se po promeni boje lišća, cveta ili plodova, ili neke druge deformacije na biljci, pa čak i po truljenju. Ukoliko se prepozna neka od promena, taj deo treba obavezno odrezati i uništiti. Inače, nikako se ne preporučuje suzbijanje gljivica fungicidima iako ga je moguće obaviti. Protiv gljivičnih oboljena zova će se najbolje zaštiti dobrim prozračivanjem nasada.
Lisne vaši
Lisne vaši su veoma male, veličine između 2 i 4 milimetara. Prave ogromnu štetu na biljkama, posebno na voćkama. Lisne vaši se šire brzo i najčešće napadaju mlade listove i sočne delove biljaka. Lisne vaši takođe prenose i viruse na biljku, a najčešće se javljaju tokom veoma toplog vremena između 20 i 28°C.
Crvene koprivine grinje
Crvene koprivine grinje su poznate još i pod nazivom crveni pauk iako su žute ili narandžaste boje, mada mogu biti i zelenkaste ili svetlo crvene boje, zavisno od biljke kojom se hrane. Veličine su između 0,3 i 0,6 mm i imaju po 4 para nogu. Javljaju se kada je vrema veoma suvo i toplo vreme, a sezona im traje od sredine leta pa nadalje. Prezimljuju u odraslom obliku, a u slučaju pretoplog leta se i dalje razmnožavaju. Prepoznaju se kao sitne bele tačkice, a lišće je prošarano koje se na kraju suši i opada. Slabo su pokretne pa se sporo i šire, a sa biljaka se mogu i isprati. Suzbijaju se hemijskim sredstvima koja se koriste odmah na početku zaraze.
Upotreba zove
Zimnica
Kuhinja
Zova je najpoznatija po tome što se od nje pravi sok od sveže ubranih cvetova, a poznata je i po pripremi čaja.
Cvetovi zove se takođe mogu pohovati i pohovana zova spada u poslasticu koja je ukusna onako posuta cimetom i šećerom u prahu. Od bobica se isto pravi čaj, sirup, kompot, ali i marmalade, dok u Nemačkoj i u Skandinavskim zemljama se se od njih pripremaju supe kao tradicionalno jelo.
Takođe, bobice i cvetovi se mogu koristiti za pravljenje vina od zove.
Zdravlje
Zova se dosta pominje i koristi baš zbog svog sastava, jer u sebi sadrži vitamine A, B i C, sadrži karoten, aminokiseline, organske pigmente, hlorogensku kiselinu. Minerale kao što su gvožđe, natrijum i kalijum sadrži u svim svojim delovima, sadrži veliku količinu flavonoida koji su odlični antioksidansi, a zahvaljujući kompleksu vitamina B doprinosi radu nervnog sistema.
Odlična je za jačanje imunog sistema, koristi se za detoksikaciju organizma jer podstiče znojenje i mokrenje čime se izbacuju štetne materije iz organizma, odlična je za disajne puteve, ima blago laksativno dejstvo i pomaže kod zatvora.
Dokazano je da zova nakon primene soka od bobica tokom 30 dana korišćenja smanjuje holesterol i trigliceride.
Zova biljka zaštitnica
Zova je biljka koja se smatra zaštitnicom kuće, kao i seoskog imanja i to još od davnina. Razlog je jer zbog svoje osobine od kuće tera miševe, pacove i muve, a i u sebi sadrži cijanovodonične kiseline. Zato je baštovani i voćari vrlo često koriste i sade u blizini svojih bašta i voćnjaka.
U voćnjacima se pomoću nje teraju miševi, naročito gde su posađene jabuke. Stablo jabuke se štiti tako što se opaše grančicama zove i sigurno tako tera miševe, a takođe grančice se mogu staviti u krošnju da svojim mirisom teraju moljce i leptire.
Svojim mirisom zova uvek tera moljce koji napadaju jabuku i krušku. Mnoge druge štetočine ne podnose miris zove, što se koristi za zaštitu ribizli. U zasadu ribizle grančice sa listovima se drže potopljene u vodi, a može se samo zasaditi u njihovoj blizini. Takođe, potrebno je redovno da se menja sadržaj posuda.
Zanimljivosti
Zova je poreklom iz Evrope i Severne Amerike. Mnogi izvori govore da je zovu koristio još pećinski čovek i da je ona bila među najomiljenijim biljkama kod drevnih Egipćana.
Rimljanke su bobice zove koristile za farbanje kose, a zovu pominje i Hipokrat koji ju je nazvao kovčegom zdravlja zbog svojih lekovitih svojstava, a koristila se kao lek za veliki dijapazon bolesti.
U srednjem veku je smatrana svetom biljkom, dok je starim narodima bila simbol smrti i rođenja.
Uništavanje zove se smatralo nesrećom, baš kao i razbijanje ogledala. Smatralo se da duh zove može da naškodi deci, pa je kod mnogih naroda bilo zabranjeno praviti kolevke za bebe od njenih grana.
U starom Rimu se od zove pravio mali duvački instrument sličan fruli koji se zvao sambuka odakle i potiče latinski naziv roda Sambucus.
Još od davnina seljaci su mislili da u krošnjama zove žive šumske vile, tako da nikada nisu palili zelenu zovu.
Foto: Hans / Pixabay
Ostavite odgovor