Bor

Bor (lat. Pinus) je zimzeleno stablo koje pripada familiji Pinaceae. Predstavnici ove familije su postojali na Zemlji još u doba krede, što je utvrđeno pomoću mnogobrojnih fosila. Rasprostranjeni su širom sveta, sadrže preko 200 vrsta grupisanih u četiri familije.

Najčešće su zimzeleni, sa izuzetkom ariša koji tokom zime gubi iglice. Najpoznatiji predstavnici su jela, smreka, kedar i ariš. Latinski naziv Pinus označavao je borove, ali i sve vrste zimzelenih grmova koji imaju šišarke kao plodove, dok deo imena sylvestris nosi značenje šumski. Kod nas nosi nazive i čamić, smrok ili luč.

Stablo bora može narasti do visine od 30 - 40 m, a prečnik može dostići 30 cm. Prečnik krošnje, zavisno od vrste i oblika, može biti i do 10 m. Krošnja, u zavisnosti od vrste, može imati različite oblike - piramidalni, kišobranast ili čunjasti, a vremenom može postati i pljosnata, sa ravnim vrhom. Veoma je razganata, svetlozelene boje, a kako stari, donje grane se suše i dobija ogoljeni izgled. Koren je veoma razvijen, sa glavim korenom iz koga se granaju korenovi. Kora na stablu mladih biljaka je crvenosmeđa i ljušti se, a kod starijih postaje sivkasta i izbrazdana.

Pupoljci su svetlozeleni, a kasnije postaju crvenosmeđi. Zaobljeni su i obloženi smolom i ljuskama. Iz svakog čuperka izrastaju po 2 iglice koje mogu biti plavozelene ili sivozelene boje, zašiljene i polucilindrične, dužine 4 - 7 cm.

Cvetovi bora su duguljasti, žuti i skupljeni u cvasti. Cveta od aprila do juna. Plod je šišarka, duga od 3 - 8 cm, koja je u početku crvenkaste boje, a kasnije postaje smeđa i savija se ka zemlji. Sazreva nakon godinu dana, a otpada sa stabla tek nakon 3 godine. Seme, koje je smešteno ispod ljuski šišarke, tamnosmeđe je boje sa dugim krilcima.

Bor je biljka koja se veoma lako prilagođava različitim uslovima i surovoj klimi, pa se može sresti širom sveta. Zbog svoje prilagodljivosti poprima drugačije osobine u zavisnosti od uslova u kojima se nalazi. Sreće se u mešovitim šumama, ali se mogu naći i čiste borove šume. Odgovara mu rast na velikim nadmorskim visinama i može doživeti više stotina godina. Postoje borovi koji su stari 500 godina. Može se gajiti i kao ukrasno drvo.

Vrste bora

Bor ima mnogo vrsta, koje su se razvile zbog prilagođavanja različitim klimatskim uslovima. Postoji preko 115 vrsta bora i još mnogo podvrsta i hibrida. Vrste se uglavnom razlikuju po mestu na kome rastu, obliku krošnje i boji iglica. Hibridi se ne razlikuju u velikoj meri, najveća razlika se uočava u obliku krošnji.

Beli bor

Beli bor (lat. Pinus sylvestris) je najviše rasprostranjena vrsta bora. Sreće se širom Evrope, u Severnoj Americi i Severoistočnoj Aziji. Raste na visini iznad 2.000 m i dobro podnosi surove klimatske uslove i siromašno zemljište. Oblik krošnje je najčešće piramidalan, ali postoji više različitih varijeteta. Postoje i mnogobrojni hibridi, uključujući i patuljaste vrste. Razlikuju se uglavnom po boji iglica, koja može biti od žućkaste i svetlozelene, do srebrnaste i plavozelene.

Crni bor

Crni bor (lat. Pinus nigra) je se najčešće sreće u Južnoj Evropi i Severoistočnoj Africi. Predstavlja jednu od najbitnijih vrsta u pošumljavanju oblasti koje su uništene požarima, kao i klizišta u krajevima sa mnogo krečnjaka. Iglice imaju aromatičan miris, tamnozelene su boje i dosta tvrde. Može da podnese duge sušne periode, a za vegetaciju mu odgovara toplija klima. Otporan je na gradska zagađenja, pa se često gaji kao ukrasna biljka.

Pinija

Pinija (lat. Pinus pinea) se često gaji kao ukrasno drvo, najviše u oblasti Mediterana. Odgovaraju joj topliji klimatski uslovi. Autohtona je vrsta na ostrvu Mljetu. Stvoreno je nekoliko hibrida ove vrste koji se često gaje kao ukrasne biljke.

Planinski bor

Planinski bor (lat. Pinus mugo Turra) najbolje uspeva u planinskim oblastima i može rasti na nadmorskim visinama preko 1.400 m. Odgovaraju mu hladniji klimatski uslovi i dobro podnosi mraz i siromašna zemljišta. Ova vrsta je razvila mnoge podvrste koje se gaje u dekorativne svrhe, a takođe se koristi za sadnju na planinskim kosinama.

Alepski bor

Alepski bor (lat. Pinus halapensis Mill.) je karakterističan za Sredozemlje i raste u Turskoj i Španiji, pa sve do Severne Afrike. Može izdržati veoma sušne uslove, pa se sadi u takvim oblastima kao zaštita od vetra i erozije. Veoma je dekorativan, krošnja može formirati različite oblike i grane joj se lepo povijaju. Otporan je na gradsko zagađenje i nisku temperaturu, pa se sadi kao ukrasna biljka u parkovima.

Uzgoj bora

Bor je vrsta koja je rasprostranjena širom sveta, lako se razmnožava u prirodi, a zbog dekorativnog izgleda i otpornosti na različite uslove, često se gaji kao ukrasna biljka. U daljem tekstu možete pročitati na koji način što uspešnije gajiti bor.

Plodored

Bor se često sadi u redove, da bi se lakše sprovodile mere održavanja. Gaje se kao monokultura, jer punu visinu dostižu tek za 15-ak godina. Razmak između biljaka u redu bi trebao biti oko 2 m, a između redova najmanje 3 m. Često im je stablo veoma visoko a krošnja velika, pa se u podnožju mogu gajiti druge biljke. Borove iglice povećavaju kiselost zemljišta, pa se za gajenje ispod njih biraju biljke kojima odgovara senka i kiselije zemljište. Od žbunastih biljaka mogu se gajiti rododendron i hortenzija, a od zeljastih cvetnica begonije i đurđevak.

Zalivanje

Bor se veoma lako prilagođava zemljištu, jer ima koren koji može prodreti duboko i tako podnosi duže sušne periode. U zavisnosti od mesta na kome je posađen određuje se i potrebna količina vode. Odrasle biljke uglavnom mogu same obezbediti dovoljno vode, a mladi nasad se može zalivati dva puta mesečno ako nastupi dugotrajna suša. Odgovara mu umereno vlažno zemljište, a ne može opstati na močvarnim i zemljištima koja zadržavaju vodu. Ako se gaje u zatvorenom prostoru, zalivaju se svaki drugi dan sa 2 dl vode ako je temperatura u prostoriji visoka.

Đubrenje

Đubrenje bora obuhvata pripremno đubrenje i prihranu. U jesen treba pripremiti zemljište u kome će se obaviti sadnja bora. Boru odgovaraju kiselija zemljišta, pa se u rupu za sadnju stavlja mešavina treseta i stajskog đubriva. Prihranjivanje se obavlja do dva puta godišnje, mineralnim đubrivima namenjenim za zimzeleno drveće.

Razmnožavanje

Bor se razmnožava putem semena ili pomoću reznica. Razmnožavanje pomoću reznica je manje siguran način za razmnožavanje bora, naročito ako je u pitanju starije drvo. Sadnja direktno u zemljište takođe ne daje zadovoljavajuće rezultate, pa se bor najčešće razmnožava kalemljenjem.

U prirodi je najčešće razmnožavanje pomoću semena. Cvetovi, koji se dele na muške i ženske, dostižu zrelost tokom maja i tada se odvija oplodnja. Do oplodnje dolazi 13 meseci posle oprašivanja i razvija se jedan embrion. Šišarka sazreva u toku iste godine ili naredne godine, a nekada i nakon 3 godine. Seme je smešteno ispod ljuski šišarke, a pri pucanju se oslobađaju i vetar ih može preneti na veće udaljenosti jer imaju duga krilca.

Presađivanje

Bor se presađuje iz saksija ili kontejnera u kojima se gaji posle 2 godine. Presađivanje se može obaviti i kod starijih biljaka, ali je uspeh neizvestan. Bor se presađuje kada je u fazi mirovanja, rano u proleće ili kasnije u jesen. Pažljivo se odabere mesto na kome će biti posađen i tada se vadi iz saksije ceo koren i sadi na istom nivou na kom je do tada bio posađen. Zemljište se dobro sabije, a biljka se postavi da raste ravno, može se postaviti i oslonac. Zemljište je potrebno dobro zaliti i malčirati, da bi se sačuvala vlaga tokom prvih meseci nakon sadnje.

Podmlađivanje

Kod starijih borova, donje grane se vremenom suše što biljci može dati ružan i bolestan izgled. Bor se orezuje u jesen, kada se odsecaju bolesne, suve i stare grane i na ovaj način se biljka podmlađuje.

Zemljište

Bor je biljka koja se lako prilagođava različitim staništima i uspeva na raznovrsnim tipovima zemljišta. Dobro podnosi krečnjačka zemljišta, dolomitna, silikatna, kao i suva i peskovita. Nema velike zahteve u pogledu kiselosti, a najviše mu odgovaraju umereno vlažne crnice. Jedini tip zemljišta na kome ne može opstati su močvarna.

Klima

Bor se veoma dobro prilagođava različitim klimatskim uslovima, čak i onim ekstremnim. Neke vrste bora se sreću isključivo na granicama šuma, mogu dobro podneti niske temperature i mraz, pa su često jedina biljna vrsta na velikim nadmorskim visinama. Obični ili beli bor je jako dobro adaptiran i uspeva na niskim temperaturama i mrazu. Sredozemne vrste teže opstaju u kopnenom delu jer im je potrebna toplija i suvlja klima. Smola koja se nakuplja u stablu i iglicama dobro ih štiti od posledica niskih temperatura i suše.

Sadnja bora

Bor se gaji zbog svog ukrasnog izgleda, a u nastavku teksta možete pročitati kako ga što uspešnije posaditi.

Vreme sadnje

Kako je bor biljka otporna na niske temperature, može se saditi u rano proleće, u martu ili aprilu. Da bi biljka proklijala i što brže rasla, temperatura bi trebala biti bar 10°C.

Odabir podloge za sadnju

Najbolji način za razmnožavanje bora je kalemljenje pupoljaka, koje se izvodilo još u 19. veku. Podloga može biti bilo koje zimzeleno drvo. Najbolje vreme za kalemljenje je proleće, a pupoljak je potrebno zaštiti voskom. Za dobijanje pupoljaka biraju se jednogodišnji koji se seku sterilisanim makazama i umeću u zasek koji smo napravili na stablu ili grani mladog drveta. Na ovaj način mogu se dobiti razni hibridi i najefikasniji je način razmnožavanja bora.

Sadnja iz semena

Pomoću semena se bor uglavnom razmnožava u prirodnom staništu, ali na ovaj način je moguće dobiti ga i u planiranom gajenju. Šišarka u sebi sadrži u proseku 30 - 40 semena, od kojih je do 50% klijavo. Zbog toga se seje seme staro bar jednu godinu, a pre setve se stratifikuje i ostavlja u vodi bar 24 sata. Na ovaj način mu se povećava klijavost. Semenka se može posejati u posebnu saksiju ili kontejner koji su napunjeni tresetnom zemljom. Zaliva se svaki drugi dan. Minimalna temperatura bi trebala biti 12°C. Uz ove uslove, biljka će nići za 14 - 20 dana.

Sadnja sadnice

Najčešći i najjednostavniji način da se uzgaji bor je sadnja sadnica. Koriste se zdrave sadnice, sa razvijenim korenovim sistemom, kako bi se izbeglo sušenje i dobila što bolja biljka. Pri sadnji korenov sistem mora biti potpuno pokriven zemljom, da ne bi došlo do sušenja biljke, a sadi se na istu dubinu na kojoj je bila pre presađivanja. Prilikom sadnje mora se voditi računa da ne dođe do oštećenja korenovog sistema, a naročito centralnog korena. Za sadnju je najbolje odabrati biljku staru između 2 i 5 godina.

Uzgoj u bašti

Bor se često gaiji kao ukrasna biljka u baštama i parkovima, jer je otporan na gradska zagađenja. Sadi se i u vetrozaštitnim pojasevima i na strminama, jer je otporan na niske temperature i vetar. Najviše mu odgovara polusenka, a voli i društvo drugih biljaka. Kada se bira vrsta za gajenje u bašti ili parku, treba uzeti u obzir potrebe vrste, kao i njen izgled, da bi što bolje rastao i uklopio se na željenom mestu.

Uzgoj u stakleniku

Gajenje u stakleniku se ne praktikuje kod ove biljke, jer je veoma otporna na klimatske uslove. Jedino se može izvoditi u fazama setve i nicanja. Setva se obavlja u stakleniku zbog kontrolisanih temperaturnih uslova, kako bi se sadnica što uspešnije razvila. Mladoj biljci je nakon nicanja potrebno oko godinu dana da bi se potpuno razvila i najbolje je da do tada bude u stakleniku. Staklenik nije potrebno provetravati, mada je optimalna temperatura oko 10°C. Biljke se zalivaju dva puta nedeljno, najbolje kišnicom ili odstajalom vodom.

Uzgoj u saksijama

U saksijama se najčešće gaje minijaturne forme borova, svaka vrsta ima hibride koji su prilagođeni gajenju u zatvorenom prostoru. U zatvorenom se biljke moraju držati što dalje od izvora toplote, a na višim temperaturama i zalivati češće. Ako se biljke iznose na otvoreno, pre toga ih treba neko vreme držati na nižim temperaturama, kako bi se prilagodile. Potrebno im je bar 6 sati dnevnog svetla, ali ne podnose direktnu svetlost. Presađuje se na svake dve godine ili kada primetimo da je korenje provirilo iz saksije. Za sadnju se koristi zemlja sa dosta treseta, rastresita i dobro drenirana.

Održavanje i nega

Bor je biljka koja ne traži naročito održavanje, jer je prilagođen različitim klimatskim uslovima. U daljem tekstu možete pronaći savete kako da negujete svoje biljke na najbolji način.

Faza mirovanja

Kod bora faza mirovanja počinje nakon što se presadi i traje godinu do dve. U tom periodu na biljci ne rastu nove grane i iglice, ali to je normalno za tu biljku. Kasnije, bor može ući u fazu mirovanja u bilo kom delu godine, a manifestuje se tako što se na vrhovima grana ne vide mlade svetlozelene iglice.

Održavanje zasada

U održavanje spadaju održavanje okolnog zemljišta i uklanjanje korova. Košenje je važno kako bi se uklonili korovi i druge biljke koje mogu ugušiti mladu biljku bora. U održavanje zemljišta spada razbijanje pokorice, da bi se obezbedilo dovoljno kiseonika za korenov sistem. Razbijanje pokorice se izvodi ručno ili drljačom.

Proređivanje

Bor je potrebno saditi u pravilnom plodoredu, jer se tako lakše održava zasad i umanjuje se mogućnost širenja bolesti. Kod pregustog zasada, mora se obaviti proređivanje. U proleće se suvišne biljke vade ručno i sade na drugo mesto.

Orezivanje

Orezivanje se obavlja da bi se oblikovala krošnja drveta, kao i da bi se uklonile bolesne i stare grane. Najčešće se izvodi u proleće, kako bi se sanirala šteta izazvana težinom snežnog pokrivača. Grane se odsecaju baštenskim makazama, na mestu gde se spajaju sa stablom.

Berba

Kod bora se beru mlade grane i izdanci koji se koriste u prehrambenoj industriji i medicini i beru se rano u proleće. Za drvo za građu se seku u leto ili jesen.

Skladištenje

Način skladištenja zavisi od toga koji deo biljke i za koju namenu se skladišti. Svaki deo bora se može upotrebiti. Mladi izdanci i iglice se mogu koristiti u svežem stanju ili se osušiti na suncu i ostaviti u papirnim vrećicama za čaj. Mogu se i destilovati i kao takvi mogu biti dodatak raznim preparatima. Šišarke se prikupljaju kada se osuše i koriste se za izradu aranžmana. Drvo se osuši i takvo koristi na različite načine.

Bolesti

Bor najčešće napadaju gljivične bolesti koje se javljaju kod pregusto posađenih zasada. U daljem tekstu možete pročitati kako sprečiti njihovu pojavu i boriti se protiv njih, ako do toga ipak dođe.

Osipanje starijih borovih iglica

Ovu bolest izaziva gljivica koja može doći na bor sa drugih zimzelenih vrsta. Može dugo vremena preživeti u vidu spora u zemljištu. Prvi znaci bolesti su pege, koje se pojavaljuju tokom avgusta, a u jesen ako se bolest pogorša može doći i do sušenja čitavih grana. Ne postoje efikasni fungicidi za ovu bolest. Preventivno se obezbeđuje dovoljan razmak između biljaka i uništavaju biljke koje su zaražene.

Osipanje mlađih borovih iglica

Ovoj gljivičnoj bolesti su podložne i mlade jednogodišnje biljke, a najčešće se javlja u vlažnim periodima godine. Javlja se u vidu crvenih pega, a iglice otpadaju i ponekad grane ostaju potpuno gole. Najveća šteta se javlja u drugoj godini od početka bolesti.

Crvena pegavost iglica

Ova gljivična bolest se odlikuje crvenim pegama po iglicama, koje se šire i dolazi do sušenja i otpadanja iglica, pa drvo ostaje ogoljeno i suši se. Spore ove gljivice se prenose vetrom, pa se veoma brzo može zaraziti čitav zasad. Zaražena stabla se spaljuju, a preventivna borba uključuje fungicide na bazi bakra.

Štetočine

Bor, osim od bolesti, može stradati i od nekih štetočina. Smola koju sadrži često nije dovoljna da drži štetočine podalje od biljke. U daljem tekstu možete pročitati koje su najčešće štetočine i na koji način se najefikasnije boriti protiv njih.

Štitaste vaši

Štitaste vaši su najčešće štetočine na borovima, naročito ako su posađeni previše gusto. Isisavaju sok iz iglica, zbog čega se grane suše, pa može doći i do odumiranja čitave biljke. Jajašca polažu na iglice bora. Može se uočiti kada se grane razmaknu, a uništava se primenom insekticida.

Crveni pauk

Crveni pauk je sićušni insekt koji se teško uočava. Razmnožava se u krošnjama i polaže veliki broj jajašaca, pa može ozbiljno ugroziti zasade. Isisava sokove iz iglica i izaziva njihovo sušenje. Prisustvo se može uočiti po sitnim mrežama koje plete u krošnjama. Kako bi se uništio, biljku je potrebno tretirati insekticidima u više navrata.

Upotreba bora

Bor se veoma često upotrebljava zbog lekovitih svojstava koje imaju njegove iglice, kao i aromatične smole. U daljem tekstu možete pročitati na koji način se najčešće upotrebljava.

Zdravlje

U proleće su izdanci i iglice bora puni vitamina C, pa se koriste za spremanje čaja. Sveže se usitnjavaju i pripremaju na uobičajen način kao čaj. Od njih se može praviti i sirup za probleme sa disajnim putevima i za ublažavanje kašlja.

Najznačajniji proizvod za medicinu koji se dobija od bora je etarsko ulje, dobijeno desitilacijom. Ima umirujuća i antibakterijska svojstva. Poboljšava rad nadbubrežne žlezde, koristi se za masažu kod artritisa i za inhalaciju kod problema sa disajnim putevima.

Privreda

Veliki privredni značaj ima borova građa, koja se koristi u različite svrhe. Drvo bora se lako obrađuje, elastično je i meko, ima lepu žuto-crvenkastu boju. Najčešće je u upotrebi u stolarstvu i od njega se izrađuje nameštaj, kao i za izgradnju, jer ne propušta vodu zbog velikog udela smole. Koristi se i za izradu celuloze. Neke vrste imaju veoma veliki sadržaj smole, pa se teško obrađuju.

Smolarenje je postupak izvlačenja smole koja se nalazi u stablu, čijom se destilacijom dobija terpentinsko ulje. Ovo ulje se koristi kod proizvodnje parfema, kao i za rastvaranje boja i lakova.

Zanimljivosti

Bor pripada najstarijim živim biljkama na Zemlji. To potvrđuju mnogobrojni fosili koji potiču iz doba krede. Veoma je izdržljiv i prilagodio se raznolikim uslovima i uspeo da preživi u najsurovijim klimatskim uslovima.

Veoma je dugovečan, postoje primerci stari i 500 godina. Lako se širi, jer ima lagane semenke sa krilcima, koje raznosi vetar. Neke vrste su zadržale svoj prvobitni izgled i do 8.000 godina u nekim oblastima, a zatim su se promenile gajenjem. Poreklo ovih vrsta se može utvrditi analizom smole. Oduvek je igrao bitnu ulogu u ljudskoj istoriji, pre svega zbog građe koja se od njega dobija.

Bor je odigrao važnu ulogu u mnogobrojnim kulturama. Ulje bora se koristilo u mnogim ceremonijama. U indijanskim plemenima smola je žvakana kao prevencija protiv skorbuta, zbog velike količine C vitamina, a služio je i protiv vaši i parazita, naročito kod konja. U domovima su palili grančice bora, kako bi se prostor pročistio. Plućnim bolesnicima se preporučuje boravak u planinskim krajevima upravo zbog borovih šuma, koje povoljno utiču na respiratorni sistem.

Foto: pitinhs / Pixabay