Kedar

Kedar (lat. Cedrus) pripada jednom od 11 rodova zimzelenog drveća, koji sačinjavaju familiju borova (Pinaceae) i potfamiliju Abietoideae. Veoma je sličan jeli, po svojoj adaptabilnosti, izgledu i strukturi šišarki, pa se često poredi sa njom. Vodi poreklo iz planinske oblasti zapadnog Himalaja i iz Mediterana, a naseljava veoma širok areal, od 1.500 do 3.200 m nadmorske visine na Himalajima i 1.000 - 2.200 m u oblasti Mediterana.

Veoma je otporna biljka na uslove spoljašnje sredine i brzo raste, pa se može sresti u različitim klimatskim pojasevima. Izgleda veoma lepo, ali je velikih dimenzija, pa se retko gaji u privatnim baštama. Raste u prirodi, a osim toga se sadi u parkovima i na ulicama, gde deluje kao zaštita od vetra i živa ograda.

Visina stabla iznosi u proseku 30 - 40 m, pa čak i do 60 m. Listovi su zimzelene iglice, dužine 8 - 60 mm, na dugim izdancima, raspoređeni spiralno. Boja ide od svetlo do tamno zelene, sivkaste ili plavozelene, što zavisi od toga koliko je debeo vosak koji iglice štiti od isušivanja, a koji je bele boje.

Šišarke se u zrelom stanju raspadaju i oslobađaju semenke koje imaju krilca. Seme je dužine 10 mm sa krilcima dugim 29 - 30 mm, slično kao seme jele. Sadrži smolu koja je neprijatnog ukusa i služi im za odbranu od veverica. Šišarke sazrevaju za oko godinu dana, oprašivanje se vrši u jesen, a semeke sazrevaju u približno isto doba naredne godine.

Šišarke sa polenom su tanke i jajastog oblika, dužine 3 - 8 cm, pun rast dostižu kasno u leto, a polen oslobađaju u jesen. Smola koju sadrži smola kedra ima posebne osobine i miris, zbog čega se kedar koristi u mnogim granama industrije.

Najstarije fosilno drvo kedra je Cedrus penzinaensis, otkriveno u Kamčatki u Rusiji, u sedimentnim slojevima iz doba krede, a neki živi primerci su stari i preko 1.000 godina.

Latinski naziv cedrus vodi poreklo od grčke reči kedros, koja predstavlja zbirni naziv za mnoge vrste iz roda Cedrus i Juniperus (kleka). Ovo ime se prvi put sreće u spisima koji datiraju iz vremena oko 1000. godine.

Vrste kedra

Među mnogobrojnim vrstama kedra, najpoznatije su sledeće: kiparski, himalajski, atlaski i libanonski kedar. U zavisnosti od staništa, ove vrste se razlikuju genetski i morfološki. Zajedničke za sve vrste su neke osnovne karakteristike - visina, način razmnožavanja, starost, dok se ih razdvajaju neke morfološke osobine.

Atlaski kedar

Atlaski ili kako se još naziva Atlantski ili Atlaški kedar (lat. Cedrus atlantica) prvi put ne dokumentovan još 1855. godine. Vodi poreklo iz Alžira i Maroka, sa planina Atlas i Rif i uspeva na visinama od 1.000 - 2.000 m.

Ova vrsta može dostići visinu od 40 m i širinu do 2 m. Listovi su sakupljeni u grupe od 19 - 28 iglica, zelene su ili plavkaste boje. Šišarke koje nose seme, izrastaju od juna do septembra, sazrevaju u septembru i oktobru, a oslobađaju semenke u proleće.

Ova vrsta zauzima najveću površinu u Maroku, gde sačinjava ogromne šume u vlažnim oblastima ove zemlje. Vrsta je postala ugrožena zbog neplanske seče i šumskih požara, ali su od skora počela masovna pošumljavanja, da bi se povratile ove dragocene šume.

Kiparski kedar

Kiparski kedar (lat. Cedrus brevifolia) vodi poreklo sa Kipra, sa planina Troodos. Raste u državnoj šumi Pafos, u tzv. Dolini kedra. Veoma je sličan libanonskom kedru, pa se često brka sa njim. Mogu se najlakše razlikovati po boji lista, iglice kiparskog kedra su plavkaste, sivkaste i zelene boje i dugi 8 - 20 mm. Kiparski kedar je takođe nešto niži. Krošnje imaju oblik kišobrana, a šišarke su cilindrične. Na Kipru, ukupna površina pod ovom biljnom vrstom je oko 500 ha.

Libanonski kedar

Libanonski kedar (lat. Cedrus libani) se prvi put pominje u pisanom obliku 1823. godine. Poreklo vodi iz Male Azije. Od ostalih vrsta kedra se razlikuje po svom niskom rastu (20 - 40 m). Šišarke sazrevaju od avgusta do oktobra, a seme oslobađaju sve do proleća. U današnje vreme najviše je rasprostranjena u Libanonu i Siriji, na planinama Jebel Alaonite, gde zauzima oko 2.000 - 3.000 ha. U velikom broju raste u Turskoj, u Ciliciji i Taurusu. Uglavnom se sreće na nadmorskim visinama 1.300 - 2100 metara.

Ova vrsta ima veliki značaj u kulturi Bliskog Istoka, u istorijskom i religijskom smislu. Često je pominjana u spisima starih civilizacija. Predstavlja nacionalni amblem Libanona, i nalazi se na njegovom grbu i zastavi. Često se gaji kao ukrasna biljka u baštama i parkovima.

Himalajski kedar

Himalajski kedar (lat. Cedrus deodara) je veoma visoka vrsta, koja može dostići visinu od 50 m i širinu od 3 m. Pominje se u mnogim jezicima, kineskom, arapskom, hindi, sanskritu i urdu. Ime vodi poreklo od reči na sanskritu devadaru, što znači drvo bogova. Vodi poreklo sa Himalaja, a u prirodi se sreće i u Indiji, Pakistanu, Afganistanu, Nepalu i Tibetu. Boja iglica je plavozelena, sakupljene su u grozdove od po 30-ak, dužine oko 3 - 5 cm. Polenske šišarke se javljaju u septembru i oktobru. Dok su mladi, imaju plavkastu boju, a kada sazru postaju crvenosmeđi. Sazrevaju od septembra do novembra, a seme rasipaju od septrembra do decembra.

Uzgoj kedra

Gajenje kedra se najčešće obavlja planski, zbog pošumljavanja oblasti u kojima prirodno raste. Takođe se može gajiti i kao pojedinačna stabla, za različite namene. Himalajski i atlantski kedar se često gaji kao ukrasna biljka u Severnoj Americi, naročito na obalama Tihog okeana.

Za gajenje kedra potrebno je dosta strpljenja. U toku prve godine od sadnje teško se primećuje bilo kakva promena, što je uobičajena pojava kod gajenja visokih stabala.

Plodored

U svom prirodnom staništu, kedar veoma dobro raste zajedno sa ostalim šumskim višegodišnjim biljkama - hrast crnika, alžirska jela, javor i smreka. Kada se gaje pojedinačna stabla, veoma dobro uspevaju kao samostalne biljke udaljene od drugih biljaka i pretkulture im nisu potrebne.

Zalivanje

Kedar u prirodi raste na vlažnim mestima u planinskim i subplaninskim oblastima, pa teško izdržava duge sušne periode. Zalivanje zavisi od vremena kada je posađen. Kod stabala posađenih u proleće postoji velika potreba za vodom, pa treba obratiti posebnu pažnju na sadržaj vlage u zemljištu. Biljka u ranijim fazama razvoja traži više vlage i češće zalivanje od starijih biljaka i veoma loše podnose suva zemljišta.

Ako se  biljka sadi u jesen, ima manje potrebe za vlagom. Dok su biljke veoma mlade, treba im obezbediti dovoljnu količinu vode, ali kada su ustaljeni uslovi vlažnosti, biljka postaje i izvesnoj meri otporna na sušu. Zemljište mora biti dobro drenirano, jer iako kedar voli vlažno zemljište, ne podnosi zadržavanje vlage. Prilikom zalivanja, zemljište bi trebalo potpuno upiti vodu.

Đubrenje

Zemljište oko mladih biljaka ili odraslih stabala kedra se đubri u proleće, pre nego što krene vegetacija. Za đubrenje se preporučuje korištenje humusa i komposta. Ne bi trebalo obavljati đubrenje češće od jednom godišnje, jer prevelika količina azota može dovesti do pojave opekotina na korenu.

Razmnožavanje

Kedar se u prirodi razmnožava pomoću semenki koje se oslobađaju iz šišarki. Nakon sazrevanja šišarke, ona se otvori, a seme se raspe. Semenke imaju krilca, pa se lako raznose pomoću vetra. Kultivacija kedra može se obaviti iz semena, ali i vegetativno pomoću reznica.

Presađivanje

U slučajevima kada se kedar gaji iz semena ili reznica u manjim saksijama, biljke se nakon tri meseca mogu presaditi u veću saksiju. Sadnica se prvo ostavi na otvorenom da se prilagodi uslovima, a zatim se sadi u zemljište direktno, rano u proleće ili u jesen. Mlada stabla se mogu presaditi posle tri ili četiri godine i zatim počinju brže da rastu.

Sadnice koje su dovoljno narasle i ojačale, mogu se presaditi na stalno mesto rasta. Zbog velike visine koju mogu da dosegnu, potrebno je pažljivo odabrati mesto na koje će se posaditi. Takođe treba izbegavati mesta koja su izložena jakim vetrovima.

Podmlađivanje

U prirodi, stabla u šumama se podmlađuju na standardne načine. Kod gajenih biljaka, podmlađivanje se vrši odstranjivanjem suvih grana, ali najčešće nije potrebno jer je kedar biljka koja živi više desetina godina.

Zemljište

Kedar se može prilagoditi različitim zemljištima, kako peskovitom, tako i glinovitom i ilovastom. Jedino je važno da zemljište ima dobru drenažu, da ne bi došlo do nakupljanja vode, što može izazvati truljenje korena i uginuće biljke. Najviše mu odgovaraju blago kisela zemljišta, mada može opstati i na zemljištima koja su neutralna ili blago alkalna.

Klima

Kedar najbolje uspeva u mediteranskoj klimi, ali se može naći u prirodi i u planinama Himalaja. Veoma je otporan i prilagodljiv na raznovrsne klimatske promene, ako ima povoljne mikroklimatske uslove. Ukoliko temperature padnu ispod -30°C, može doći do masovnog odumiranja posađenih biljaka kedra.

Najuspešnije se gaji u oblasti Mediterana, Zapadne Evrope do britanskih ostrva na severu, zapadnog dela Severne Amerike, Južne Australije i Novog Zelanda. Dobro podnosi kratkoročne suše, ako ima vlage u dubljim slojevima zemljišta, a ne podnosi temperature niže od -17°C, pa do -23°C.

Sadnja kedra

Za sadnju kedra, pravi se rupa koja treba da bude bar tri puta šira od obima korena. U nju se stavlja oko 25% komposta, stajskog đubriva ili treseta, da bi se poboljšala rastresitost i drenažna sposobnost zemljišta. Koren se postavlja duboko u rupu i zatrpa mešavinom zemljišta i organske materije. Nakon toga se zemljište blago sabije i dobro zalije.

Vreme sadnje

Sadnja kedra se obavlja rano u proleće, nakon odmrzavanja zemljišta ili pred zimu, kada biljka uđe u fazu mirovanja. Kod jesenje sadnje, biljci nije potrebna voda, ni sunčeva svetlost kao prilikom prolećne sadnje.

Sadnja iz semena

Kedar se može uzgajati iz semena koje smo kupili u prodavnici ili sakupili u prirodi. Kod sakupljanja semena u prirodi, bira se zdrava šišarka kedra, u jesen pre nego što poprimi smeđu boju.

Kako bi se došlo do semenki, šišarka se na nekoliko dana ostavi u toploj vodi. Tako se lakše rastvori i omogućava lakše odvajanje semenki. Kada se šišarke osuše, semenke se izvade tako što se ljuske trljaju suvom krpom. Da bi se ubrzalo klijanje, potrebno ga je na kratko izložiti hladnoj stratifikaciji.

Izvađeno seme se prvo ocedi, a zatim stavi u plastičnu kesu sa mokrim peskom, koja se ostavlja na kratko u frižideru. Na ovaj način se podstiče klijavost semena.

Klijavost semena se proverava nakon dve nedelje. Ako je proklijalo, potrebno ga je pažljivo ukloniti i posejati u kompost. Mogu se vaditi pojedinačne semenke ili posejati sve zajedno. Posude sa posađenim semenom se ostavljaju na indirektnoj svetlosti i sobnoj temperaturi. Kompost treba da bude umereno vlažan, a vlažnost vazduha niska tokom rasta sadnica.

Sadnja reznica

Reznice se mogu uzimati sa stabla kasno u jesen, u rano proleće ili u zimu. Saksije za sadnju se pune mešavinom zemljišta i humusa. Za reznice se biraju 3 - 4 grančice, svetlosmeđe boje i sa dosta iglica, dužine 15-ak cm. Odsecaju se pod uglom od 45°C, da bi površina za upijanje vlage i hormona bila dovoljno velika. Uklanjaju se listovi sa donje polovine grančice, a zatim se obmotaju vlažnim ubrusima i ostavljaju u posudi sa ledom na 1 - 2 sata. Dobro je umočiti ih u hormon za ukorenjavanje da bi se koren što brže razvio.

Nakon toga se do polovine zabadaju u zemlju. Zemlja oko sadnice se blago pritisne prstima, da bi se ostvario što bolji kontakt reznice i zemljišta. Prekrivaju se plastičnom folijom i ostavljaju u prostoriji sa dosta indirektne svetlosti. Zalivaju se raspršivačima. Kada prođe četiri nedelje, može se proveriti da li je došlo do ukorenjavanja tako što se lagano povuku, i ako dolazi do otpora, znači da se reznica ukorenila i sadnja je uspešna.

Uzgoj u bašti

Da bi se kedar odgajio od semena do odrasle biljke, važno je da ima odgovarajuće uslove. Prilagođavanje biljke spoljašnjim uslovima važno je da bi biljka razvila otpornost na kasnije nepovoljne klimatske uslove. Prilikom pošumljavanja, kedar se gaji na otvorenom prostoru, pa je najbolje na takav način ga uzgajati i kod kuće.

Uzgoj u stakleniku

U zatvorenom prostoru se gaje samo mlade biljke dok su još osetljive na nepovoljne klimatske uslove, kao što su jak vetar i kiša. Na otvoreno se iznosi čim stablo ojača. Gajenje u stakleniku se veoma retko primenjuje zbog velikih troškova i zauzimanja prostora biljkama kojima je to potrebnije.

Uzgoj u saksijama

U saksijama se uzgajaju reznice kedra. Kako je ovo velika biljka i saksije bi trebale biti što veće. U početku se drže u zatvorenom prostoru, na indirektnoj svetlosti i sobnoj temperaturi. Biljka se iznosi na otvoreno kada dostigne visinu od 30 cm, da bi se prilagodila spoljašnjim uslovima pre sadnje.

Održavanje i nega

Kako je kedar biljka koja je veoma otporna na nepovoljne uslove, dugovečna i velikog habitusa, ne zahteva posebne mere nege i održavanja.

Faza mirovanja

Kedar je zimzelena biljka, pa listovi ostaju na njemu tokom cele zime. Vegetacija traje tokom cele godine. Međutim, kao i sve druge biljke, i kedar preko zime na izvestan način miruje. U tom periodu smanjuje se proizvodnja etarskog ulja i voska u biljci. U proleće, kada počnu izbijati nove iglice, počinje i sintenza voska i etarskog ulja.

Orezivanje

Orezivanje je zapravo jedina mera nege koja se primenjuje kod ove vrste. Uklanjaju se sve oštećene, mrtve i bolesne grane pre početka nove vegetacije u proleće. Prilikom orezivanja je potreban poseban oprez, jer se lako "zaneti" i odseći previše zelenih delova biljke koji neće moći ponovo narasti, što može dovesti do uginuća biljke.

Bolesti

Kedar napadaju u neki patogeni i paraziti. Najviše štete mu nanose gljivice, dok izvesnu manju štetu izaziva gljiva puza.

Parazitska gljivica

Parazitska gljivica koja napada kedar je Sirococcus tsugae. Ona izaziva ozbiljno oboljenje. Prvi put je primećena u Engleskoj 2013. godine, a zatim i u Škotskoj i Velsu. Iglice zahvaćenih stabala poprimaju ružičastu boju, a zatim opadaju, izdanci puštaju tečnost koja podseća na gumu i odumiru. Kora takođe može poprimiti tamnocrvenu ili ljubičastu boju.

Gljiva puza

Puza (lat. Armillaria mellea) je parazitska gljiva koja se može razviti na kedru. Ona može naneti veliku štetu u šumama, jer napada i listopadno i zimzeleno drveće. Kada se gljiva pojavi, već je napravila toliku štetu u unutrašnjosti stabla, da ono propada. Može se držati pod kontrolom postavljanjem plastičnih ploča oko stabla, koje čine fizičku barijeru. Hemikalije ne utiču na nju. Ona uglavnom napada biljke u prirodnom staništu, dok je kod gajenih biljaka retka.

Štetočine

Zimzeleno drveće se na prirodan način brani od štetočina svojom smolom, voskom i etarskim uljima, ali može doći do njihovog napada, ako je umanjena otpornost biljke. Najčešće je napadaju lisne vaši i šumske ose.

Lisne vaši

Kedar napadaju divovske zimzelene lisne vaši (lat. Cinara spp.), mada posledice uglavnom nisu dovoljno ozbiljne da nanesu veću štetu stablu. Protiv lisnih vaši se može boriti prskanjem vodom koja je pod visokim pritiskom ili primenom sistematskog insekticida u proleće.

Šumska osa

Šumska osa (lat. Cephalcia tannourinensis) naročito napada kedar u Libanonu gde napada stabla i uništava čitave šume. Kod gajenja stabala u baštama i parkovima ova štetočina veoma retko napada.

Upotreba kedra

Kedar se najčešće gaji kao ukrasna biljka, u gradovima i parkovima. Takođe je našao svoje mesto u drvnoj industriji, medicini i kozmetici i kao repelent.

Kedrovo drvo i etarsko ulje odbijaju moljce, pa se često koristi za oblaganje ormara i kovčega sa odećom, naročito vunenom. O ovome je bilo reči i u Ilijadi, jer je skladište u koje je Priam išao po otkupninu bilo obloženo kedrovinom. U davna vremena ulje kedrovine je pravljeno od libanonskog kedra, ali je danas vrsta koja se koristi za izradu kovčega i ormara u Severnoj Americi, Juniperus virginiana, a eterično ulje se dobija i iz raznih vrsta čempresa i smreka. Takođe se koristi u izradi obuće, jer dobro apsorbuje vlagu i ima dezodorantska svojstva.

Neke vrste kedra se mogu oblikovati i u ukrasna bonsai stabla.

Kuhinja

Neke vrste kedra se koriste u kulinarstvu, jer daju prijatnu aromu na dim, ali nisu sve vrste pogodne za jelo. Neke uopšte nemaju ukus, dok su neke druge i otrovne. Pre upotrebe u kuhinji potrebno je dobro proveriti da li je vrsta koju koristimo jestiva. Jedna od bezbednih jestivih vrsta koje se upotrebljavaju u kulinarstvu je zapadni crveni kedar (Cedrela odorata). Osim kao aromatični dodatak jelima, kedrove iglice se mogu koristiti i za spravljanje čaja, koji ima veliku količinu C vitamina.

Kozmetika

Etarska ulja kedra imaju limfotonična svojstva, pa se koriste za ublažavanje celulita, protiv zadržavanja vode i kod otečenih, umornih nogu. Najčešće se koriste ulja atlaskog i himalajskog kedra. Često se kombinuju sa drugim uljima koja imaju slična dejstva, kao borova, ali i sa onima koja podstiču cirkulaciju, kao što su ulje čempresa i ruzmarina cineola.

Ima blago antiseptičko dejstvo, pa se koristi za tretiranje problema sa kožom, kao što su dermatitis, akne, čirevi, masna koža i seboreja. Koristi se u izradi preparata i pakovanja za negu kože glave i za rast kose.

Zdravlje

U medicini se najčešće koristi himalajski kedar. Koristi se u Ayurvedskoj medicini, a ime mu, kako je već pomenuto, znači sveto drvo. U tradicionalnoj medicini se koriste listovi, sok, drvo i kora. Služi u lečenju groznice, kožnih oboljenja kao što su ekcem i psorijaza, stomačnih tegoba, čira na želucu, raznih upala i bubrežnog kamenca. Može pomoći i kod zadržavanja vode, odnosno edema, jer stimuliše znojenje i mokrenje. Ima fungicidno dejstvo, a etarska ulja se koriste u aromaterapiji.

Privreda

Kedrovo drvo predstavlja značajan građevinski materijal. Ima repelentna, antibakterijska i antifungalna svojstva. Zbog toga je veoma otporan na propadanje, pa predstavlja dragocen materijal za drvnu industriju. Himalajski kedar je veoma cenjen zbog velike izdržljivosti, otpornosti i fine strukture koja se lako može obrađivati i često se koristi da bi se sprečilo propadanje predmeta od drveta.

Zanimljivosti

Tokom istorije, kedrovo drvo su koristili mnogi narodi. Egipćanima je služio za izradu papira, Feničanima za gradnju brodova, dok su ga Rimljani i Turci koristili za trgovinu. Kedar ima veliku važnost i u religiji, u Bibliji se pominje na više mesta. Kedrovinu je kralj Solomon koristio u gradnji Jerusalima. Rimski car Hadrijan je aktivno učestvovao u zaštiti kedrovog drveta i tako sprečio njegovo uništavanje.

Kedar se u literaturi prvi put sreće u Epu o Gilgamešu. Kedrovi su opisani kao božanska šuma puna senki, gde su se borili polubogovi protiv ljudi. Po predanju, ovu šumu su štitila mesopotamska božanstva, a Gilgameš je kedar koristio kada je zidao svoj veliki grad.

U Britaniju je libanonski kedar uvezen pre oko 400 godina. Danas nastanjuje mnoge britanske parkove i bašte. Najstariji je posadio Edvard Pokok 1646. godine u svojoj župi u Oksforšajeru.

Tokom istorije, kedar je korišten za izgradnju mnogih verskih hramova i objekata koji su išli uz hramkove. U Indiji i Pakistanu su koristili kedrovo drvo za gradnju kasarni, mostova, željezničkih vagona, javnih zgrada i kanala, tokom prerioda kada su bili britanske kolonije.

Libanonski kedar se nalazi na grbu i zastavi Libanona, dok himalajski kedar predstavlja nacionalno drvo Pakistana i državno Indijske države Himahal Pradeš. Kedar se smatra svetim drvetom i kod Hindusa, zbog svoje tradicionalne primene i lekovitih svojstava.

Postoje stabla kedra koja se smatraju starijima od 1000 godina. Šuma kedra, tzv. "Božji kedrovi" su 1998. pod zaštitom UNESCO-a. Ova šuma se nalazi na planini Makmel, u severnom Libanonu. Ova šuma je jedinstvena po tome što je ostatak antičkih šuma i u njoj se još uvek može sresti Cedrus lebani, a stabla su stara više stotina godina. Nove mladice su posađene na ulazu u ovu šumu.

Foto: jhenning / Pixabay