Jela

Jela (lat. Abies) pripada rodu četinarskog drveća, familiji borova (Pinaceae). Jele su visoko zimzeleno drveće, koje može dostići visinu i do 80 m. Ima jak korenov sistem, a od ostalih biljki u porodici borova se odlikuju lisnim ožiljkom, načinom povezivanja lista sa stablom, kao i nekim karakteristikama šišarke.

Zbog estetskih vrednosti, četinari se najčešće koriste kao hortikulturne vrste. Postojani su u svim vremenskim uslovima, zadržavaju svoju boju tokom čitave godine, a to će dodati vašem vrtu posebnu lepotu. U kombinaciji sa listopadnim drvećem, žbunićima i raznim cvetnim vrstama, ova biljka koja nudi veliki izbor varijeteta, boja i oblika krošnje, predstavlja veliki izazov za sve vrtlare.

Pošto četinari uglavnom odlično podnose orezivanje, od njihovih krošnji se mogu praviti najrazličitiji oblici, kao što su žive ograde, ali i razne skulpture.

Sorte jela

Najveći broj vrsta jela se nalazi u istočnom delu Azije, zapadnim delovima Severne Amerike, kao i u jugoistočnoj Evropi. Najčešće raste u četinarskim šumama, ali se može naći i u mešovitim šumama i listopadnim. U nastavku se nalaze najpoznatije vrste.

Obična jela

Obična jela (lat. Picea abies) može da naraste u visinu do 50 m. Ima piramidalnu krošnju sa šiljastim vrhom. Grane su joj usmerene bočno ili ukoso na dole, a podignute su na krajevima. Boja iglica je sočne zelene boje. Duge su do 2,5 cm. Šišarke u nezrelom stanju su duguljaste, zelenkaste, a grane su usmerene na bočne strane ili koso nadole, podignute na krajevima. Igle su zelene boje, tetraedarskog oblika i dugačke do 2,5 cm. Šišarke su u nezrelom stanju duguljaste, zelenkaste ili lila boje. Ova sorta jele ja rasprostranjena u evopskom delu, pa sve do Urala.

Kanadska jela ili siva jela

Kanadska ili siva jela (lat. Picea glauca) je moćno drvo koje može da raste u visinu do 25 - 30 m. Rasprostranjena je u Severnoj Americi. Krošnja joj je gusta. Kod mladih biljaka su glavne grane podignute na gore, a kod odraslih biljki su sumerene na dole. Ima guste iglice, plavkasto-zelene boje. Šišarke su male, svetlo zelene boje ili smeđe u zrenju.

Frohburg

Švajcarska originalna jela sa ravnim, vitkim deblom. Srednje je veličine, a do desete godine može da naraste do 2 - 4 m. Grane su nagnute prema dole, padaju na samo tlo, s godinama se šire, formirajući neku vrstu bujne staze, koja izgleda neobično i atraktivno.

Iglice su svetlo zelene boje, kratke i žilave. Nezrele šišarke su zelenkasto-grimizne, izrasline su smaragdno zelene, duguljasto zaobljene. Ova zapanjujuća sorta daje kompozicijama graciozan vertikalni naglasak i zanimljiva je ljubiteljima neobičnih ukrasnih biljaka.

Španska jela

Španska jela (lat. Abies pinsapo) je visoko četinarsko drvo, visine do 25 m i ima kupastu krošnju. Zahteva osunčane položaje, dobro podnosi sušu. Može da raste i na peščanim, i na suvim zemljištima.

Kavkaska jela

Kavkaska jela (lat. Abies nordmanniana) raste u visinu do 30 m i ima piramidalnu krošnju. Brzo raste i to najbolje u senci, međutim, podnosi dobro i osunčane položaje. Kada je u pitanju zemljište, nema zahteva, sem da je potrebno ipak izbegavati prilikom sadnje ove jele previše suva ili previše vlažna zemljišta. Takođe. ova sorta jele je otporna na vetar, umereno je otporna i na mraz, a može da izdrži niske temperature do -20°C.

Koreanska jela

Koreanska jela (lat. Abies koreana) može da izraste do 10 m. Ima kompaktnu, kupastu krošnju. Toleriše mnoge vrste zemljišta, sem izuzetno suva zemljišta.

Dugoigličava jela

Dugoigličava jela (lat. Abies concolor) može narasti do 25 m u visinu. Ima širokokupastu krošnju i snažan koren. Otporna je na atmosferske uslove. Takođe, ova sorta se odnosi ka jelama koje brzo rastu. Može da raste na svim zemljištima. Ono što je bitno naglasiti za ovu sortu je da ne podnosi senku.

Sander's Blue

Ova plava sorta jedna je od poznatijih u najboljih u svojoj grupi. Razvija se polako, a može da izraste 4 - 5 cm godišnje. Do desete godine dostiže 0,7 m visine i 1,3 - 1,5 m u prečniku. Krošnja joj je konusna, pravilna.

Iglice su svetle, srebrno-plave boje, na mladim grančicama intenzivnije boje, na starim granama - plavkasto-zelene, što čini površinu neravnomerno obojenom, što je posebno uočljivo na primercima koji rastu u senci. Ponekad se mogu pojaviti preokreti - potpuno zelene grane, koje se rano u proleće pažljivo iseku iz debla kako ne bi pokvarile celoukupan utisak.

Bodljikava ili plava jela

Bodljikava ili plava jela (lat. Picea pungens) je rasprostranjena u planinskim predelima Severne Amerike. Može da izraste do 30 - 40 m visine, a odlikuje je gusta, široko-piramidalna kruna, ravnomerno razvijena. Skeletne grane su usmerene vodoravno, produžene i podignute na krajevima. Otporna je na mraz.
Mladi izdanci su svetle braon boje, ogoljeni. Iglice su sive, a sa godinama postaju sve zelenije. Prednost ove vrste jele je tolerancija na višak vlage i sposobnost dobrog razvoja u nižim područjima.

Cruenta

Zapanjujuća "crvena" sorta obične jele je otporna na mrazeve i sušu. Razvija se umerenim tempom, do desete godine dostiže 2 - 4 m. Krošnja ove sorte jele je gusta, ima pravilan piramidalni oblik i skeletne grane podignute koso i spuštene bočne grane.

Značajna karakteristika su velike izrasline ljubičasto-grimizne boje koje s vremenom postaju zelene. Nezreli čunjevi su svetli, grimizno-ljubičasti. Spektakularna kombinacija tonovo boje maline i zelenih tonova čini ovu vrstu jele izuzetno elegantnom, te uvek privlači poglede.

Božićno plava jela

Sporo rastuće drvo u zrelosti dostiže visinu od 3 - 4 m sa širinom u prečniku oko 1,5 - 2 m. Glavna razlika su idealne proporcije stožaste krošnje sa ravnom površinom. Skeletne grane su usmerene vodoravno, ravnomerno pokrivene bočnim granama koje rastu u različitim pravcima.

Iglice su elastične, radijalno smeštene, srebrnasto plave, izuzetno čistog tona. Najbolje uspeva na otvorenim površinama, uspešno raste u grupama i stvara guste plave žive ograde.

Zemljište

Jele su relativno nepretenciozne prema zemljištu - dobro se razvijaju na neutralnim, blago alkalnim i blago kiselim zemljištima, mada su potonja poželjnija. Područja sa stajaćom vodom, previše zbijena, "srušena" tla su neprihvatljiva za jele. Mnoge vrste zadovoljavajuće uspevaju na najređim zemljištima i podnose sušu. Međutim, prazna i porozna peščana ilovasta tla zahtevaće unošenje hranljivih sastojaka i češće zalivanje.

Većina vrsta je umereno tolerantna na senke, ali čine skladniju krunu kada se sade na otvorenim površinama. U dubokoj hladovini drveće se često savija, postaje retko, gubi dubinu boje, što posebno važi za plave, "crvene" ili zlatne sorte.

Četinari, koji prirodno rastu u planinskim predelima sa kristalno čistim vazduhom, u kulturi i dalje zahtevaju svoju čistoću. Prašina i toksini koji se talože na iglama pogoršavaju razvoj i otežavaju disanje i deluju iscrpljujuće. U pogledu otpornosti na zagađenje, srpska i bodljikava omorika smatraju se najboljima, upravo ove vrste treba saditi u gradskom području.

Temperatura

Jela se smatra biljkom otpornom na mraz. Optimalna temperatura za uzgoj hibridnih sorti preko leta je 25°C. Za uzgoj tokom zime, brojke su malo drugačije. Optimalna temperatura je do -10°C, a primećeno je da mnoge sorte mogu da podnesu i temperature do 30°C.

Uzgoj jele

Jela se dobro slaže sa raznim zimzelenim biljkama, listopadnim grmovima i trajnicama, a zbog sporog rasta može se uzgajati u saksijama, kontejnerima i malim prostorima mnogo godina pre nego što preraste prostor. Iako mogu da prezime u hladnim uslovima napolju, jednako ih je lako premestiti u zatvoreni prostor i vratiti napolje u rano proleće.

Plodored

Pre nego što počnete da stvarate atmosferu na lokaciji pomoću jele, trebalo bi da se detaljnije upoznate sa informacijama o povoljnom susedstvu. Činjenica je da će iglice koje otpadaju sa izdanaka zakiseliti tlo, što nema uvek blagotvorno dejstvo na razvoj drugih biljaka. Pored toga, kruna baca veliku senku, što nije baš dobro za rast mnogih biljaka. S obzirom na ovo, prednost treba dati sortama koje mogu da rastu u simbiozi sa jelom. Pored jele može da se sadi šumsko bilje (borovnice, kupine, maline, aronija, brusnica), žitarice kao šta su pšenica i kukuruz, višegodišnje cveće kao što su lale, narcis, rudbekija, lavanda te jednogodišnje cveće kao šta su petunija, begonija i neven.

Tako paprat, koji se dobro ukorenjuje na kiselim, vlažnim zemljištima i dobro podnosi značajnu senku, može da se posadi tačno ispod drveta jele. Oni brzo rastu, formirajući zelena ostrva. Njihovi nežni izdanci će stvoriti fantastičnu atmosferu.

Moramo da spomenemo i hortenziju, koja cveta od proleća do kasne jeseni. To je i grm i drvce, visoko do 3 m. Savršena je za kombinaciju sa četinarima, jer joj je za rast i puni razvoj potrebno kiselo zemljište i senka. Takve biljke će izgledati sjajno u pozadini.

Hrizanteme se odlično kombinuju sa jelama i četinarima uopšte, dobro se ukorenjuju na različitim zemljištima i nezahtevni su za negu. U kompoziciji je bolje postaviti ih u prvi plan da bi se istaklo jelino zelenilo. Kao primer biljke, kojoj nikako ne bi prijalo susedstvo jele, možemo navesti rododendron, čiji se korenov sistem nalazi u površinskom sloju tla, baš kao i deo rizoma četinara. S obzirom na to da je jela agresivnija kultura, ona će ga suzbiti. Pored toga, ne podnosi senke, pa je zato ne treba kombinovati sa visokim drvećem.

Zalivanje

Jele treba da se zalivaju ujutru ili uveče. Odrasle biljke je bolje zalliti uveče, jer na taj način izbegavate mogućnost podgorevanja, a koje nastaje usled isparenja vode ispod biljke. Sve dok nisu visoke temperature (do 30°C), dovoljno je zalivati ih obilnije jednom nedeljno. Kada su temperature preko 30°C, potrebno je polivanje krošnje u prepodnevnim satima da bi se na četinama zadržala vlaga. Orošavanja može da se vrši i po jakom suncu pošto četinari nisu jako osetljivi.

Đubrenje

Đubrenje četinara treba vršiti redovno, jednom godišnje. Za đubrenje treba koristiti zgoreli stajnjak, kompleks mineralnih đubriva (NPK) ili prehranu preko lišća, tj. četina. Zgoreli stajnjak treba rasprostrti oko biljke, pa blago prekopati, tj pomešati sa zemljom i obilno zaliti. Mineralna đubriva se stavljaju oko biljke u manjim količinama, da bi ih kiša ili zalivanje otopili i spustili do korenovog sistema.

U bolje opremljenim marketima možete naći specijalna đubriva, koja vam mogu omogućiti da imate negovanu biljku i ako ste amater.

Razmnožavanje

Najčešće se razmnožavaju semenom. Tada se setva vrši na proleće, posle stratifikacije. Međutim, postoji i drugi način, a to je oživljvanje u junu i julu drvenastim reznicama pomoću fitohormona.

Sobna jela se razmnožava semenom, kalemljenjem i reznicama. U sobnim uslovima razmnožavanje jele ide veoma teško, ali se može podmladiti krajem proleća ako je previše visoka,tako što će se ožiliti vrh stabla. Mogu se ožiliti njene bočne grane, ali će se uglavnom uvek razviti pljosnata krošnja. Reznica se prilikom sadnje stavi na 1 - 2 sata u vodu da bi se isprao mlečni sok, a zatim rez treba posuti sa drvenim ugljem u prahu.

Sadnja jele

Jela sa busenom, kao i drugi četinari, mogu da se sade tokom celog perioda mirovanja vegetacije. Jele sa busenom, sade se od polovine oktobra meseca do kraja aprila. Prilikom sađenja potrebno je izbegavati ekstremno niske temperature, kako bi se izbegla opasnost od smrzavanja, tj od mrazeva, kao i ekstremno visoke temperature, kako biste izbegli dehidriranje biljke.

Iz kontejera ili saksije, mogu se saditi tokom cele godine, samo je bitno izbegavati pretople ili prehladne dane. Biljke sa busenom ne mogu da se sade tokom cele godine.

Ukoliko se ipak odlučite da zasadite kontejnersku jelu ili jelu iz saksije u neko neprimereno za sadnju takve biljke vreme, na primer, u julu ili avgustu, onda je bitno da ispoštujete određena pravila, kako bi sve prošlo uspešno. Tako, ne treba je zalivati u saksiju pre zasađivanja, da bi se korenov sistem lakše odvojio od obloge i kako ne biste oštetili prilikom vađenja iz posude.

Tako zasađena biljka treba redovno da se zaliva, orošava, okopava i đubri sve do jeseni, tj. do perioda mirovanja. Tada će priroda odraditi svoje i vaš četinar će se sam prilagoditi novoj sredini.

Vreme sadnje

Jele se mogu saditi tokom celo perioda mirovanja vegetacije, tj. od kasne jeseni, pa sve do ranog proleća, samo je bitno da se pazi da temperatura bude iznad 3°C.

Priprema za sadnju

Pre nego što pristupite sadnji četinara, potrebno je unapred pripremiti sadnu jamu, da bi ste zemlju lakše usitnili, a da biljka manje vremena bude van zemlje. Veličina jame će zaviseti od veličine busena, ali treba za otprilike 10 cm da bude veća od njega u poluprečniku i u dubini. Prilikom kopanja potrebno je odvojiti gornji sloj zemlje pošto je on najhranjiviji i njega treba staviti do samog busena jele ili do žila jele. Na dno jame se stavlja sloj zgorelog stajnjaka ili humusa.

Ukoliko se koristi svež stajnjak, onda ga treba obavezno prekriti sa zemljom, kako ne bi došao u dodir sa korenom biljke. Debljina sloja treba da bude oko 10 cm. Nakon toga u centar jame treba staviti biljku sa busenom i prekriti je usitnjenom zemljom. Potrebno je voditi računa da biljka bude posađena za par cm dublje nego što je prethodno bila zasađena. Zemlja oko biljke treba dobro da se nagazi, kako bi se isterao vazduh iz jame i treba je obilno zaliti.

Ukoliko je moguća pojava jakih vetrova, pored biljke može da se postavi jak drveni kolac, a biljka da se veže za njega dok se skroz ne prokoreni.

Sadnja iz semena

Uzgoj jele iz semena je dug i naporan proces, ali onima koji ne žure i ne plaše se poteškoća biće zanimljivo uzgajati jelku iz semena. Seme za setvu mora biti sveže ubrano. Dobija se iz zrelih, ali još neotvorenih šišarki, koje se, kako bi se iz njih izvadilo/dobilo seme, moraju osušiti.

Izvađeno seme se pre setve stratifikuje: stavi se u suv pesak ili u mešavinu peska i treseta i drži najmanje 4 - 6 nedelja u frižideru na temperaturi od 2 - 3°C. Zatim se na kraju zime ili ranog proleća seme poseje u zemlju, stavi se na toplo, svetlo mesto i obilno zalije. Čim se pojave klice, zalivanje se malo smanjuje. Mlade jelke se sade na otvoreno tlo druge godine i poželjno je da se odmah posade na stalno mesto.

Sadnja sadnice

U principu, može se saditi tokom celog perioda mirovanja, sve dok zemlja ne bude smrznuta i sve dok je temperatura iznad 3°C.

Prvo je potrebno pripremiti jame za sadnju.Kopa se jama u prečniku otprilike 30 - 35 cm i isto toliko u dubinu. Jamu treba kopati u kružnom obliku. Površinski, gornji sloj zemlje treba odvojiti, jer je on pun hranjivih materija i očistiti ga od korova, šuta i ostalih otpadaka. Takođe, treba prekopati dno jame, a zemlju usitniti.

Na dno jame je potrebno sipati đubrivo, pregoreli stajnjak i humus. Ukoliko koristite stajnjak, veoma je bitno da ga prekrijete zemljom, jer bih on mogao jako da našteti žilama biljke, ukoliko bi došao u dodir sa njima. Nadalje, potrebno je pripremiti i samu biljku za sadnju, a to podrazumeva rezanje žila koje štrče i grana koje su oštećene.

Takođe, ukoliko je busen nešto suvlji, ne bi bilo loše da se na neko vreme potopi u vodu, ali ne previše, kako ne bi počeo da se raspada od previše vlage. Takođe, ako se biljka sadi u neko toplije vreme, onda možda ne bi bilo loše da se malo nakvasi i sama jama. Kada sve to bude odrađeno, biljka se stavlja u jamu i prekriva usitnjenom zemljom, najbolje humusom, tako da se ne stvaraju vazdušni džepovi, tj. lepo se sabije zemlju oko busena nekim drvenim oblim predmetom i utaba oko biljke.

Na kraju bi se trebale napraviti uzdignute ivice sadne jame da se voda zadržava oko korena i onda biljku treba obilno zaliti. Narednih godinu dana biljku treba umereno polivati. Treba voditi računa da se ne preteruje sa polivanjem, jer one ne podnose previše vlage. Takođe, potrebno je redovno okopavanje biljke.

Uzgoj u saksijama

Da biste uspešno gajili jelu u saksijama ili žardinjerama, potrebno je znati i slediti određena pravila. Tako, jela koja bi se gajila u saksiji zahteva mnogo više vlage i hrane nego njena sestra, koja raste na slobodi. Prvenstveno posuda u kojoj bi se gajila ova biljka mora da bude dovoljno velika, kao i da bude vodopropusna, kako bi se višak vlage oticao. Osim navedenog, potrebna je kvalitetna prehrana, kao i kvalitetna smeša u koju se sadi. Najbolja je šumska zemlja ili gotovi supstrati, koje možete da nabavite u marketima. Biljku je potrebno prehranjivati više puta godišnje folijarno, ili specijalnim otopovim đubrivima, namenjenim za četinare.

Takođe, jednom godišnje je u saksiju potrebno obavezno dodati i NPK đubrivo ili đubrivo sa ravnomernim otapanjem kao što je Osmocote. Na svakih nekoliko godina biljku treba izvaditi iz postojeće posude i presaditi u veću, izuzev faze mirovanja, kada biljka može da se izvadi iz te posude, skratiti korenje za parvcentimetara i vratiti u isti sud, pa dodati novi supstrat.

Četinari zasađeni u saksijama ili žardinjerama zahtevaju često orošavanje tj. polivanje vodom-kupanje, u ranim ili jutarnjim satima.

Održavanje i nega

Tek posađene sadnice jele su sklone krivljenju i vetroizvalama. Iz tog razloga se primenjuje kao mera zaštite "ankerovanje" - oko sadnice se zabode 3 - 4 kočeta, pa se nakon toga negde na sredini biljka omota gumom, žicom ili nekim jačim kanapima i pričvrsti za te kočiće. Treba paziti da se ne oštete bočne grančice. Ova metoda je primenjiva sa odrslim, velikim sadnicama. Što je veća udaljenost kočića od biljke to je bolja stabilnostsadnice.

Druga mera koja se preporučuje kod zaštite sadnica jele jeste mera koja se primenjuje u zimskom periodu zbog snežnih padavina, koje izazivaju krivljenje i lomljenje grana jele. Zato se preporučuje "omotavanje" biljke počev od dna stabla biljke, tako što će se neki kanap ili traka vezati na dnu stabla biljke, pa tako dalje omotavati do vrha biljke, pazeći da se ne oštete bočne grančice. Cilj ove metode je samo da se bočne grančice prikupe u celinu. Čim zima prođe i dođe proleće, ovaj kanap se skida i sadnica se oslobađa.

Kada je u pitanju sobna jela, onda je bitno da se zna da je optimalna temperatura za takvu jelu od 15 - 22°C, a minimalna zimska 5°C. Ne treba je držati pored radijatora, jer će se sušiti, iglice će otpadati, biljka će brzo da raste, razmak između grana će biti veliki, pa takve biljke neće lepo da izgledaju. Takođe, sobne jele ne podnose suv vazduh, pa je potrebno da je prskate svaki drugi dan mlakom vodom, a ako je toplo, onda i češće.

Leti može da stoji pored prozora koji je okrenut ka severoistoku ili severu. Može se izneti i na balkon ili baštu, ali na senovito mesto. Što se tiče zalivanja, sobna jela ne podnosi suvu zemlju, pa je potrebno zalivati je redovno. Zimi je treba zalivati jednom nedeljno, a na leto i tokom proleća 2 - 3 puta nedeljno. Pritom, treba zalivati samo toliko, da zemlja ne bude suva.

Na proleće sobnu jelu treba prihraniti mineralnom đubrivom i to narednih 14 dana, pa kasnije svaka dva meseca. Ne treba je previše đubriti, jer onda prebrzo raste, gubi lep izgled i zbijen oblik.

Sobnu jelu treba presađivati svake godine u proleće, sve dok ne dostigne visinu od 1 m. Nakon toga, dovoljno će biti samo da se menja samo površinski sloj zemlje dva puta godišnje. Potrebno je presaditi u zemlju za cveće sa malo peska. Na dno saksije treba staviti malo hidrokulture da bi suvišna voda sigurno oticala.

Okopavanje

Redovno okopavati i pleviti treba samo mlade četinare iz razloga što im visoke trave i korovi oduzimaju hranu, vlagu i vazduh, a i mogu im preneti razne zaraze i štetočine. Prekopavanje i pljevljenje je veoma bitno prvih nekoliko godina, jer sprečava prekomerno isušivanje zemljišta, pospešuje protok hranjivih materija sa površine zemlje do korenovog sistema, te daje prozračnost samom zemljištu. Kao kvalitetna zamena za okopavanje i plevljenje danas se sve više koristi malčiranje. Malč je prirodan proizvod, koji se sastoji od drveta lišćara ili borove kore. Malčem se prekrije prostor oko biljke, pa se na taj način sprečava rast korova, a istovremeno smanjuje isušivanje zemlje.

Rezidba i oblikovanje

Praktično ne postoje četinari kojima ne bi prijale blage intervencije makazama za orezivanje. Na taj način ćete ukloniti oštećene grančice, pospešiti rast mladih izbojaka, ali i doterati biljku na određeni način. Ukoliko se biljka redovno orezuje, ona postaje gušća i jača, te izdržljivija i otpornija na težinu snega, koji ponekad zna da napravi velike štete. Oblikovati četinare možete po vašoj želji. Kao i u pitanju sa uasađivanjem biljke, treba izbegavati orezivanje kada su previše niske ili previše visoke temperature, jer one mogu da naštete mladom preseku, koji će teže da zarasta i duže bolovati.

Berba i skladištenje

Najpovoljniji period za berbu šišarki jele je u junu, kada je njihov lekoviti potencijal na vrhuncu aktivnosti, a sami plodovi se lako obrađuju. Trebali biste se usredsrediti na spoljne znakove: čvrsto zatvorene ljuske na površini ploda, bogata zelena boja i elastičnost.

Pored toga, važno je pridržavati se određenih pravila:

• otpale šišarke nisu pogodne za pripremu napitaka, već, naprotiv, mogu predstavljati opasnost po zdravlje;
• isključeno je sakupljanje sirovina u blizini autoputeva i industrijskih zona;
• čunjevi sa vidljivim oštećenjima: plak, znaci propadanja i štetočine se odbacuju;
• ako drvo napadnu insekti ili ima očigledne znake bolesti, njegovi plodovi nisu pogodni.

Sakupljene šišarke jele se moraju osušiti, pa se zato stavljaju ispod nadstrešnice. Prohladno mesto sa niskom vlažnošću vazduha je najpogodnije za skladištenje. Kartonska kutija je pogodna kao kontejner i osigurava sigurnost sirovina.

Kada sakupljate sirovine, morate voditi računa o sigurnosti drveta, pažljivo otkidajući šišarke i pazeći da se grane ne pokidaju.

Bolesti

Nema sumnje da daleko najveću štetu u prirodnim područjima smrče i jele izazivaju parazitne gljive Heterobasidion annosum i Armillaria ostoyae.

Gljiva Heterobasidion annosum

Heterobasidion annosum je svakako najopasnija parazitna gljiva koja se javlja na četinarskim vrstama drveća i dovodi do velikih ekonomskih šteta. Ova bolest uzrokuje sušenje stabala, kao i trulež korena i drveta, i time značajno smanjuje kvalitetnu vrednost drveta. Takođe, značajno smanjuje prirast zaraženih stabala. Kod starijih stabala, zbog truljenja korena, dovodi do izvala (posebno tokom zimskih meseci kada se na stablima uhvati vlažan, težak sneg koji opterećuje krunu, a istovremeno duvaju jaki i olujni vetrovi). Štete se ispoljavaju i u tome što je na nekim jako ugroženim staništima veoma teško izvršiti pošumljavanje sa visoko produktivnim ali osetljivim vrstama drveća.

Gljiva H. annosum

H. annosum nanosi šumskoj privredi veliku ekonomsku štetu i predstavlja stalnu opasnost za četinarske vrste drveća, pa je neophodno preduzeti određene preventivne mere, kako bi se sprečila pojava ovog parazita.

Infekcije počinju bazidiosporama koje padaju na površinu svežih panjeva, preko kojih se zatim micelija širi u koren, a zatim preko korenja (usled kontakta sa korenjem okolnih stabala) na susedna zdrava stabala. Zbog ovoga preseci na svežim panjevima se moraju zaštititi. U početku se ova zaštita vråila premazom panjeva odmah po obaranju stabala kreozotom, mešavinom kreozota i tera ili sa belim titanijumom i cink-oksid bojama. Ova sredstva su jeftina i lako se nabavljaju, ali ona imaju i određene nedostatke.

Kao druga preventivna mera dolazi u obzir sakupljanje i spaljivanje karpofora, zamena osetljivih vrsta otpornim vrstama, izbegavanje podizanja prostranih monokultura od osetljivih vrsta drveća, kopanje šančeva oko grupe osušenih stabala (kako bi se sprečilo dalje širenje gljive kontaktom žila), nega prirodnih sastojina i održavanje higijene šuma. Ove mere ipak imaju mali značaj u kontroli bolesti.

Gljiva Armillaria ostoyae

Armillaria ostoyae se razvija kao parazit na četinarskim vrstama drveća, a posebno su osetljive jela, omorika i smrča. Ova parazitna gljiva uzrokuje meku, belu trulež pri korenu i u osnovi stabala. Štete se ispoljavaju u smanjenju prirasta stabala i kasnijem sušenju stabala. Prvi simptom zaraze je pojava jakog lučenja smole u osnovi zaraženih stabala. Ako se na ovim mestima skine kora, u kambijalnoj zoni uočava se jedna bela micelijska skrama, koja se lepezasto širi i uz stablo se peñe dostižući ponekad i do visine od preko 2 metra. U područjima gde su jela i smrča rasprostranjene, ovu gljivu je veoma teško suzbijati. Uglavnom, u obzir dolaze samo uzgojne mere, a one se sastoje u brzom otkrivanju zaraženih stabala, njihovoj seči i uklanjanju.

Veštičja metla ili rak jele

Ovaj bolest je rasprostranjena u celoj Evropi. Rđa formira spermogonije i ecidije na inficiranim jelinim četinama. Na Caryophyllaceae vrstama se pojavljuju i stadijumi uredospora i teliospora. Teliospore prezimljavaju na mrtvim četinama jele, a na proleće iz njih klijaju bazidije, koje zauzvrat oslobađaju bazidiospore, a one kasnije ponovo inficiraju jelu. Učestalost napada ovog patogena pogodju uslovi slabe osvetljenosti i visoke vlažnosti područja.

Ovaj patogen prouzrokuje očigledne morfološke promene na stablu i granama jele. Tokom leta možemo da primetimo specifične zelenkasto-žute uspravne metle. Boja ovih metli je u kontrastu sa jasno zelenim zdravim četinama. Četine metle su bledo žute, kraće od normalnih i raspoređene u obliku spirale. Na leto se donja strana ovih četina pokriva mehurićima napunjenim žutim i narandžastim eciosporama.

Inficirano stablo i grane pri osnovi metle su natečeni i na njima se formiraju rak rane. Veštičje metle stvaraju povoljne uslove za napade drugih patogena ili štetočina. Kao preventivna mera za nepojavljivanje ove bolesti se preporučuje obavljanje potrebnih uzgojnih aktivnosti, uključujući i uklanjanje zaraženih jela.

Štetočine

Kada su u pitanju štetočine koje napadaju jele i četinare uopšte, potrebno je navesti glodare i preživare, kao što su zečevi i srne, koje, doduše, rade to samo u zimsko doba, kada nemaju dovoljno hrane. Takođe, dosta je štetna za mlade četine pseća mokraća, od koje mlade četine brzo počnu da crne i trunu. Zato se kao preventivna mera u borbi sa ovim štetočinama preporučuje postavljanje pletenih mrežica lepe zelene boje oko biljaka, a koje će se ujedno lepo uklopiti i u prirodnu sredinu.

Ponekad određene vrste četinara napadaju takve štetočine, kao što su lisna vaš, grinja, surlaš, crveni pauk. Iz tog razloga, ukoliko primetite bilo kakvu promenu na biljkama potrebno je da ih poprskate kombinacijom kontaktnih i sistematskih insekticida i nekim od akaricida. Ukoliko preventivno dodate i fungicid, onda bolesti možete sprečiti u potpunosti. Dovoljno je da se preventivno četinari poprskaju istim sredstvima kojima štitite i ruže i sve će biti u redu.

Jelovi potkornjaci

Pityokteines spp. (P. curvidens, P. spinidens) je vrsta štetočine rasprostranjena i u Evropi i u Aziji. U pitanju su crne bube sa žućkasto-smeđim antenama i nogama. Njihovo telo je dugačko od 2,5 - 3,2 mm. Mužjaci imaju tri para istaknutih zubaca na obodima pokrilaca; srednji zubac je najači i u obliku kukice. Imaju do 2 - 3 generaije godišnje. Zimu prežive uglavnom ispod kore kore mrtvog drveća. Kada mužjaci nađu odgovarajuće drveće za uspostavljanje kolonije, počnu da buše galerije ispod kore drveta i tako se hrane živim tkivom. Ove vrste najviše vole izloženo drveće koje raste na rubu zasada. Napad kreće od vrha drveta i spušta se do njegove osnove. I starije drveće sa veoma debelom korom može da bude napadnuto.

Kao najefikasnija mera za suzbijanje ovih štetočina predlaže se uklanjanje materijala za razmnožavanje insekata iz šume, to jest, uklanjanje napadnutog drveća do perioda rojenja buda, a to je kraj marta meseca.

Jelova vaš

Jelova vaš (lat. Dreyfusia nordmannianae) potiče iz crnomorskog regiona. U Evropu je stigla u XIX veku, ali je sada rasprostranjena po celom kontintentu, a uvezena je i u Severnu Ameriku. Takođe je rasprostranjena na Kosovu svuda gde je drveće jele.

Ova vrsta bolesti je originalno imala dva domaćina (jelu i smreku) sa veoma složenim životnim ciklusom i premeštanjem sa jednog domaćina na drugog. Vaši isisavaju biljni sok iz mladih četina. Vaši vole drveće koje raste u osunčanim i toplim područjima, tako da ređe napadaju mlado drveće u senci starijeg drveća. Ne postoji delotvoran način zaštite protiv ove bolesti. Nije dozvoljena upotreba insekticida.

Upotreba jele

Jela se često sadi na gradskim trgovima i parkovima. Izgleda sjajno u pejzažnom dizajnu. Jela je vrsta drveta koja nema izraženo jezgro, ima gustinu ispod proseka, oko 440 kg/m3. Drvo jele je belo sa blago žutim tonovima i fleksibilnije je od borovog drveta.

Jela igra važnu ulogu u ekosistemu velikih naselja. Sadnja šuma jele u ​​parkovima, trgovima, u blizini industrijskih preduzeća pomaže u čišćenju vazduha od toksičnih supstanci, prašine i smoga. Fitoncidi koje drvo odiše ubijaju patogene mikrobe, a gusta kruna upija prašinu i smog, koji se lepe za smolu koju biljka luči.

Iglice i šišarke se široko koriste u narodnoj medicini. Tinkture i ekstrakti iz različitih delova drveta leče mnoge prehlade i zarazne bolesti. Drvo se koristi za izradu muzičkih instrumenata i nameštaja; široko se koristi u građevinarstvu, industriji celuloze i papira. Ovo drvo je centralna i glavna dekoracija novogodišnjih praznika.

Strugotina jele je elastična i lagana. Stoga služi kao odličan materijal za pakovanje za očuvanje keramičkih, porcelanskih posuđa i za transport drugih krhkih predmeta, uključujući kokošja jaja. Iverica i vlaknasta ploča izrađeni su od drvnog otpada jele.

Medicina

Teško je preceniti vitaminski sastav koji sadrži jela. U narodnoj medicini koristi se gotovo sve, to su i šišarke, i iglice, i kora, i drvo. Uvarak od iglica jele je odličan način za poboljšanje imunološkog sistema čoveka. To je zbog visokog sadržaja askorbinske kiseline u jelinim iglicama.

Uvarci od šišarki su odlični u lečenju bronhijalne astme i drugih respiratornih bolesti. Esencijalno ulje dobijeno od jele koristi se za proizvodnju veštačkog kamfora. Od osušenih igala se pravi brašno, koje se dodaje u stočnu ishranu. Ovo brašno je bogato vitaminima, pa njegovo dodavanje u hranu osigurava odličan rast životinja i odsustvo nedostatka vitamina.

Kulinarstvo

Malo ljudi zna da jeline iglice mogu biti uključene u meni, i to ne samo u novogodišnji. Dakle, vlasnici jedne od britanskih pekara u potpunosti su preokrenuli ideju tradicionalnog kuvanja, najavivši pronalazak originalnih recepata pomoću korišćenja iglica jele: žele i sladoled, caciki sos, kiseli krastavci, losos dimljen u iglicama jele, jagnjeći tagin.

Budući da jeline iglice daju hrani izuzetan ukus i aromu, danas je moderni kuvari izdvajaju kao poseban sastojak. Igle i grančice plave jele ističu se posebno nežnim citrusnim ukusom. Pored toga, iglice jele sadrže vitamin C, koji hranu čini još zdravijom.

Pored recepata koje su izmislili britanci, na meniju postoje i druge upotrebe iglica jele. Neka od najpopularnijih takvih jela su meso sa iglicama jele i džem od iglica jele.

Možete iznenaditi svoju porodicu i goste koktelom od iglica jele. Za ovo će biti potrebne iglice jele, pola limuna i jedna kašika meda. Iglice se iseckaju i ubace u posudu blendera. Zatim se dodaju kockice limuna ili pomorandže, dve čaše hladne vode i jedna kašika meda. Nakon što se masa izmeša u blenderu jedan minut, a zatim prođe kroz gazu i sipa u posudu, gotov koktel se služi i pije iz vinskih čaša.

Zanimljivosti

Jela je još izdavnina zauzimala posebno mesto u životu ljudi. Ipak, poseban značaj dobija za vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Sa kićenjem jelke se počelo još u 11.veku. Stanovnici Nemačke su tada kitili jelku sa jabukama, kolačima ili je ukrašavali sa svećama. Kasnije, kada je kult ukrašavanja princ Albert 1841. doneo u Englesku, za ukrašavanje su se koristile bombone, papirni cvetovi i mašne. Kada su nemci stigli u Severnu Ameriku u 17. veku, doneli su sa sobom taj kult ukrašavanja kuće za vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Kasnije, tokom 19. i 20. veka, pomoću zapadnih misionara, božićno drvo stiže do Kine i Japana. Sadašnji, raskošni izgled i značaj, jelka dobija u 21. veku.

Za mnoge narode ovo drvo se dugo koristilo kao magični biljni simbol. U drevnoj Grčkoj jela se smatrala svetim drvetom boginje lova Artemide. Učesnici dionizijskih povorki obično su u rukama nosili smrekove grančice sa šišarkama i bršljanovim grančicama; Bahusov štap se takođe završavao sa jelinom šišarkom. U jednom od starogrčkih mitova ispričano je kako je Kibela, boginja planina, šuma i zveri, boga Atisa, koji je umirao od rane koju mu je zadao vepar Zevs, pretvorila u drvo pod kojim je sedela i plakala dok joj Zevs nije obećao da će postati zimzelena jela. Veruje se da je upravo od drveta srebrne jele, koja se na severu Evrope smatra starom koliko i palma na jugu, napravljen trojanski konj. Prema legendi, drvo jele je korišćeno kao simbol na plafonu Solomonovog hrama.

U keltskoj mitologiji jela, koja je simbolizovala dan zimskog solsticija, doživljavana je kao žensko stvorenje: "drvo rođenja" ili sestra tise, koja se smatrala "drvetom smrti".

Jela se široko koristila u magiji i medicini. Prema narodnom verovanju u Bavarskoj, da biste postali nevidljivi, pred zoru uoči dana Ivana Kupale, potrebno je pronaći jelu i pojesti seme iz onih šišarki koje rastu ravno prema gore. U Nemačkoj se verovalo da jela leči giht; osoba koja je patila od ove bolesti ili je vezivala čvor od njenih grana, ili je tokom tri "povoljna" petka po zalasku sunca išla do jele i, recitujući magične stihove, "prenosila" svoj giht na drvo, koje je usled toga presušilo i umro. Napravljen od iglica jele ili mladih vrhova jelinih grančica, melem se dugo koristi za skorbut, bolesti grudnog koša i pluća, kao i za zarastanje rana i čireva.

Takođe su trljali ispucalu kožu ruku. Da bi se pripremio takav balzam, bilo je potrebno samleti unutrašnju koru jele do kaše i držati u ključaloj vodi, nakon čega se od dobijene infuzije može napraviti oblog. Neka indijanska plemena koristila su jelu za lečenje glavobolje.

Foto: FelixMittermeier / Pixabay