Mirta

Mirta (lat. Myrtus) je zimzelena biljka iz familije mirtovki (Myrtaceae), zajedno sa eukaliptusom, guavom i klinčićem. Vrste koje čine ovu familiju predstavljaju niža stabla ili grmovi koji su dekorativni, veoma aromatični i odgovara im mnogo sunca i sušna područja. U prirodi rastu u Južnoj Evropi, odnosno Mediteranu, ali može se naći i u kontinentalnim oblastima.

Vodi poreklo sa Bliskog Istoka, a po nekim podacima tačnije iz Indije, odakle je u prošlosti pristigla u Grčku, Egipat i Severnoafričke zemlje. Naziv mirta najverovatnije vodi poreklo od grčke reči myron, što znači balzam ili myrein - bujno.

Biljci najviše odgovaraju mesta sa mnogo sunca i toplote. Može dostići visinu od 5 m. Ima zimzelene listove koji su jajasto-lancetasti, suprotno poređani, jednostavni, glatke ivice i šiljastog vrha. Sjajni su i kožasti, a boja im je tamnozelena. Imaju veoma specifičan aromatičan miris koji je karakterističan za ovu biljku. Ima guste grane i dobro razvijen i razgranat korenov sistem zbog čega i može opstati u sušnim predelima.

Cvetovi mirte su dvopolni i pravilni i čašica je građena od 5 čašičnih listića, a krunica od 5 belih latica. Cveta u junu i julu i cvetanje traje oko 20 dana. Plod je višesemena mesnata bobica plave boje i sazreva u novembru. Mirta je i medonosna.

Vrste mirte

Rod Myrtus obuhvata samo tri priznate vrste: obična mirta (lat. Myrtus communis), saharska (lat. Myrtus nivellei) i Myrtus phyllireaefolia koja nije toliko poznata. Najčšće gajena vrsta je obična mirta, sa njene dve podvrste.

Obična mirta

Myrtus communis je najrasprostranjenija i može se sresti širom Mediterana u makijama i šumama, a takođe se i gaji u Evropi kao aromatična i začinska biljka. Pripada mediteranskoj makiji u čijim uslovima može formirati i manje stablo. Mirta koja je izrasla u prirodi, otporna je na štetočine i bolesti i dobro uspeva kao živa ograda u gradovima. Gaji se i u baštama, ali za nju treba odabrati sunčano mesto.

Saharska mirta

Saharska mirta vodi poreklo iz Severne Afrike, a danas se može sresti u Libiji, Alžiru i Čadu. Raste u planinskim oblastima Sahare. Može izrasti nešto niže od obične mirte, oko 1 - 2 m u visinu. Ekstrakt koji se dobija iz listova i bobica ove biljke sadrži flavonoide, njegove derivate i galiol, što mu daje i antioksidativna svojstva.

Uzgoj mirte

Mirta se gaji pretežno kao ukrasna biljka, ali i za proizvodnju likera, vina, rakije, sirupa, začina i u kozmetičkoj industriji. Za uređenje bašti se gaji na području Mediterana i popularna je zbog belih, mirisnih cvetova koji su veoma lepi, a cvetaju celog leta. U baštama dobro uspeva, a takođe se može gajiti i kao bonsai drvo u kućama.

Plodored

U šumama, mirta raste u blizini alepskog bora, hrasta crnike i oštrike. U primorju se često mogu naći šume sastavljene od mirte i hrasta crnike. Kada se gaji, nisu joj potrebne naročite pretkulture. Ako je u pitanju intenzivna proizvodnja, kao pretkulture mogu poslužiti biljke koje obogaćuju zemljište azotom, kao što je detelina i trave koje mogu obogatiti siromašno zemljište. Može se uspešno gajiti zajetno sa drugim lekovitim i začinskim biljkama, kao što su ruzmarin i lavanda.

Zalivanje

Mirta je biljka kojoj je potrebna veća količina vode tokom leta i tada se obilno zaliva. Potrebno je u tom periodu pratiti da se koren biljke ne osuši. Tokom zime traži manje količine vode, ali ni tada ne bi trebalo dopustiti da zemlja bude potpuno suva. Nakon cvetanja, najbolje je za zalivanje koristiti mlaku vodu.

U zavisnosti od tipa zemljišta i njegove sposobnosti da upija vodu, biljka se zaliva kada usvoji svuvodu iz zemljišta. Takođe je koristno prskati biljke mlakom vodom. Česta zalivanja su potrebna kod mladih biljaka, dok se starije mogu zalivati na 3 - 4 nedelje, što zavisi od vremenskih uslova. Starije biljke boje podnose sušne periode.

Đubrenje

Mirta se đubri i prihranjuje najčešće jednom godišnje i to u proleće ili jesen. Koje će se đubrivo izabrati zavisi od tipa i pH vrednosti zemljišta. Ako je zemljište bogato organskim materijama, mineralna đubriva nisu neophodna, ali ako su u pitanju manje plodna zemljišta, biljke gajene na otvorenom se đubre jednom godišnje, najbolje rano u proleće.

Takođe postoji mogućnost đubrenja od marta do avgusta kompleksnim mineralnim đubrivima i to na svake dve nedelje. Ako se biljka gaji u zatvorenom prostoru, tokom vegetacije se prihranjuje jednom nedeljeno tečnim đubrivima. Ukoliko se dogodi da biljka sporo raste u toku zime, meže se uvesti prihranjivanje na svake 2 nedelje.

Razmnožavanje

Najčešće se i sa najviše uspeha razmnožava putem semena. Seme se može sakupiti u jesen od biljaka izraslih u prirodi i sam proces razmnožavanja nije komplikovan. Takođe se može razmnožavati i vegetativno reznicama, što se češće primenjuje ako se biljka gaji u kontinentalnoj klimi.

Presađivanje

Presađivanje na otvoreno se obavlja pre nego što nastupi faza mirovanja, u jesen, jer tada kiše mogu podstaći rast. Pri gajenju u hladnijoj klimi ili zatvorenom prostoru, odrasle biljke se presađuju na svake 3 - 4 godine u veću saksiju. Saksije je potrebno napuniti mešavinom baštenske zemlje, peska, treseta i humusa. Svaki put kada se presađuje, trebalo bi površinski sloj zemljišta obogatiti novim slojem humusa.

Podmlađivanje

Mirta je zimzeleni žbun i nije je neophodno podmlađivati. Ova mera se primenjuje samo ako se želi oblikovati biljka. Osim toga, podmlađuje se i odsecanjem starih i suvih grana i delova koji su zaraženi nekom bolešću. U fazi cvetanja se skidaju precvetali cvetovi, da bi biljka imala dovoljno energije za stvaranje novih i na taj način se podmlađuje.

Zemljište

Da bi mirta razvila bujnu masu, potrebno joj je lagano, peskovito, propusno i drenirano zemljište. Najviše joj odgovara neutralno do blago kiselo zemljište, ali podnosi i glago alkalna i kisela, pa i umereno zaslanjena zemljišta. Treba da ima dobru drenažu i bude umereno plodno. Prilično je prilagodljiva biljka, pa raste i na peskovitim i na glinovitim zemljištima, ali najviše joj odgovara ilovasto-peskovito zemljište sa dodatkom treseta i humusa. Ne podnosi zemljišta čija je pH vrednost iznad 8.

Klima

U prirodi raste na mestima sa dosta toplote i sunca na mediteranskoj obali i ostrvima, pa voli mesta koja imaju dosta direktnog sunca. Odgovaraju joj suva i vruća leta, pa je adaptirana na sredozemnu klimu.

Uspeva i gajenje u hladnijim predelima, ali mora biti zaštićena od jačeg vetra i mraza. Najčešće se unosi u zatvoreno. Loše podnosi hladno vreme i temperature niže od 4°C. Zimi joj najviše odgovaraju temperature 8 - 10°C. Može dobro podneti sušu i posolicu, ali duži nedostatak vode može dovesti do usporenog rasta, pa i sušenja biljke.

Sadnja mirte

U toplijim klimatskim uslovima, mirta se sadi na otvorenom, a u kontinentalnim se tokom zime drži u zatvorenom prostoru. Sadi se jednom godišnje, iz semena ili reznice. Gaji se kao začinska i lekovita i kao ukrasna kućna biljka.

Vreme sadnje

Najbolje vreme sadnje mirte je proleće, ali ako vreme dozvoljava, može se saditi i u jesen, ako su temperature u oktobru i novembru više i bez opasnosti od mraza. Takođe se može sejati i u jesen. Kod dekorativnih vrsta, najbolje je sadnju obaviti u proleće, u martu ili aprilu.

Kalemljenje

Kalemljenje mirte se uglavnom ne primenjuje kod gajenja pojedinačnih biljaka, jer su biljke posađene iz semena kvalitetne, otporne i imaju visoku rodnost. Ukoliko se gaji u komercijalne svrhe, može se vršiti selekcija sorti i odabiranje hibrida koji imaju najbolje vreme cvetanja, sazrevanja, otpornost i veličinu ploda. Ovaj proces se uglavnom obavlja u hortikulturnim institutima, a kod gajenja pojedinačnih biljaka, može se samo posejati seme sakupljeno u prirodi ili zasaditi reznica od samonkle biljke.

Sadnja iz semena

Kada se vrši setva semena koje je prikupljeno u prirodi od samoniklih biljaka, treba prvo očistiti semenke i prosejati ih, a zatim i osušiti. Klijavost je visoka i iznosi oko 90%. Ako se seme pre setve tretira sumpornom kiselinom (hemijska skarifikacija), daje bolje rezultate.

Seme se potopi u kiselinu na 5 - 10 minuta, a zatim ostavlja u posudice između dva sloja papira koji su natopljeni vodom i održava se vlažnim. Pre setve se može ostaviti da nabubri u mlakoj vodi. Kada proklija, seje se u mešavinu zemlje, treseta i peska.

Sadnja sadnice

Kada se biljka razmnožava vegetativno, od biljke koja je izrasla u prirodi se odsecaju mladi izdanci. Ovaj proces se može obavljati u jesen ili zimu kada plodovi sazreju ili rano u proleće. Ovako dobivene reznice se sade u posude u ravnomernu mešavinu peska i komposta, odnosa 1:1. Mlade izdanke treba skloniti od direktne sunčeve svetlosti.

Kada krene ukorenjavanje, potrebno je izdanke koji ne cvetaju odstraniti, a kod onih koji cvetaju se uklanjaju pupoljci. Faza ukorenjavanja traje 6 - 12 nedelja. Izdanci se zatim u proleće pojedinačno presađuju u veće saksije ili zemljište u toplijoj klimi, zaštićene od mraza.

Uzgoj u bašti

Gajenje na otvorenom se može obavljati samo ako spoljašnje temperature ne padaju ispod 4 - 6°C. Biljka se sadi na mesto sa dosta sunca, zaštićeno od jakog vetra. U bašti dobro podnosi i polusenku, naročito u vreme vrelih letnjih meseci. Ukoliko dođe do opasnosti od mraza i temperatura ispod nule, biljke se štite agrotekstilom ili malčiranjem.

Uzgoj u stakleniku

Kada se mirta gaji u zatvorenom prostoru, kao što su kuća, staklenik, plastenik, prostor na kome se nalazi mora imati dovoljno svetlosti i vazduha. Gajenje u zatvorenom je najbolje u toku zime, a leti biljka treba da bude na otvorenom. U toku zime, najbolje mesto je okrenuto prema jugu. Temperatura u zatvorenom ne sme biti niža od 10°C, ali ni viša od 20°C. Tokom zime preporučuje se grejanje prostora u kome se gaji. Od maja do juna najviše joj odgovaraju umereno osunčana mesta. Treba voditi računa da vazduh ne bude suv, jer je na to veoma osetljiva.

Uzgoj u saksijama

Kada se mirta gaji u saksijama, one se u proleće i leto drže napolje, u dvorištu ili na terasi. Unose se unutra na jesen, pre početka prvih mrazeva, najbolje na sobnu temperaturu. Prostor u kome se drže treba da bude sa dosta svetlosti i vazduha. Ako nema dovoljno prirodne svetlosti u prostoru u kome se gaje, može se koristiti i veštačka svetlost.

Održavanje i nega

Mirta nema velike zahteve u pogledu nege, dovoljno je primenjivati osnovne mere, zalivanje i đubrenje. Orezuje se da bi se biljka oblikovala. U toku zime je biljku neophodno zaštiti od niskih temperatura i mraza, ako se gaji na otvorenom.

Faza mirovanja

Kako je mirta zimzelena biljka, kod nje ne postoji mirovanje u klasičnom smislu, kao kod listopadnih biljaka. Nakon završetka cvetanja u junu i julu počinje da formira plodove. Kada plodovi sazru o opadnu u jesen, nastupa kratka faza mirovanja tokom zime koja se završava cvetanjem u junu.

Proređivanje

Mirta se proređuje ako raste previše bujno, pa se odsecaju unutrašnje grane. Ova mera se izvodi iz dva razloga - da bi bilo više vazduha u unutrašnjosti žbuna i tako se sprečila pojava gljivičnih bolesti i da bi se dobio željeni oblik, naročito ako se biljka gaji kao živica.

Orezivanje

Kod mirte se odsecaju mrtvi izdanci koji više ne daju cvetove, zatim bolesne grane i grane koje se uklanjaju da bi se održala ravnoteža između rodnih i vegetativnih pupoljaka. Orezivanje se vrši nakon faze cvetanja. Ako se želi dobiti manji žbun ili drvo, rano u proleće se odstranjuju izdanci koji cvetaju. Da bi se dobila živica, biljka se orezuje do željenog oblika.

Ova biljka se može gajiti i kao ukrasno bonsai drvo. U tom slučaju se mlada biljka orezuje do željenog izgleda. Mladi izdanci se orezuju kada imaju bar jedan par cvetnih pupoljaka i 6 - 8 parova listova. Nakon orezivanja, rane na biljci se prekrivaju specijalnim voskom za orezivanje. Mlade grane ove biljke mogu lako da se savijaju i na taj način formiraju željeni oblici.

Berba

Plod mirte su tamnoljubičaste bobice koje se beru u jesen, u oktobru i novembru. Listovi se beru od juna do avgusta, jer tada imaju najveći udeo korisnih materija. Berba se vrši ručno, kada je vreme suvo i sunčano. Bobice se ubiraju sa peteljkom, kako bi im se što duže očuvala svežina. Plodovi se nakon branja odlažu u platnenu torbu i skladište na suvo, prohladno mesto sa dosta vazduha.

Skladištenje

Listovi mirte se suše na vazduhu a zatim stavljaju u platnene ili papirne kesice i čuvaju na suvom mestu na sobnoj temperaturi. Plodovi se u svežem stanju mogu čuvati samo kratko vreme, pa se zbog toga suše ili konzerviraju i čuvaju u staklenim teglama na tamnom mestu. Prilikom sušenja plodova, treba ih okretati prvih dana. Treba ih što pre upotrebiti da bi se maksimalno iskoristila njihova lekovita svojstva i aroma.

Bolesti

Mirta koja raste u prirodi retko je izložena bolestima ili štetočinama. Kod gajenih biljaka najčešće se javlja čađava plesan koju izazivaju insekti. Kod mirte su insekti i bolesti kojima je izložena povezani. Preventivno treba obezbediti dovoljno vazduha oko biljkama, kao i dovoljnu vlažnost vazduha.

Čađava plesan izaziva više različitih gljivica. Javlja se u vidu crnog lepljivog sloja koji se lepi za biljke i okolne predmete. Ova bolest nosi naziv i medna rosa i izazivaju je razne Ascomycete gljive, sa mnogo rodova, najčešće Alternaria i Cladosporium. Često se javlja na ukrasnim biljkama, pa tako i na mirti. Mednu rosu izlučuju insekti, najčešće bele mušice. Javlja se i na listovima biljke i predstavlja znak invazije insekata koji isisavaju biljne sokove, kao što su lisne vaši, bele mušice i brašnaste stenice.

Kod mirte čađavu plesan uglavnom prenose bele mušice. Bolest sama po sebi ne pravi veliku štetu na biljci, ponekad može dovesti do žućenja biljke, jer ne dozvoljava da svetlost dopre do nje. Uglavnom narušava izgled biljaka koje napada.

Ako nije došlo do jačeg napada bolesti, plesan se može ukloniti sa biljke pomoću mlake vode i sapuna. Najčešće se ne koriste hemijska sredstva, moguće je koristiti ulje od biljke nim ili sintetički insekticidi (diazinon ili malation). Najbolja preventivna mera je uništavanje insekata koji ovu bolest prenose.

Štetočine

Mirtu koja raste u prirodi, štetočine retko napadaju. Najčešća štetočina je bela mušica, a ako je vreme suvo, pojavljuju se i lisne vaši, stenice, grinje i tripsi.

Bele mušice se uglavnom nalaze na donjoj strani listova, gde se i hrane. Pripadaju porodici Aleyrodidae. Ovo su sitni insekti, uglavnom imaju prečnik krila manji od 3 mm, dok im je dužina tela 1 - 2 mm. Zbog toga što su sitni, teže ih je kontrolisati u staklenicima, pa se mogu hvatati samo provlačenjem mrežice sa sitnim okcima. Neke vrste mogu biti veće od 5 mm.

U toplijim uslovima, a naročito u staklenicima, bele mušice su ozbiljne štetočine i mogu predstavljati izazov u zaštiti. Vrsta Bemisia tabaci ugrožava mnoge poljoprivredne kulture, uključujući i mirtu.

Bele mušice mogu naneti izvesnu štetu time što isisavaju sokove biljke, ali je veće šteta indirektna - ostavljaju za sobom mednu rosu koja dovodi do pojave čađave plesni, a ubacuju u biljku svoju slinu koja može ugroziti biljku u većoj meri nego razvoj gljivica, time što prenosi biljne bolesti. Ukoliko dođe do većeg napada ovih insekata, biljke se tretiraju insekticidima ili se preventivno štiti mrežicama sa sitnim okcima.

Upotreba mirte

Kod mirte su i plodovi i listovi jestivi i lekoviti i koriste se kao dodatak raznim jelima. Gaji se i kao dekorativna biljka, sadi se u baštama, parkovima i duž gradskih ulica. Takođe se koristi i u cvećarstvu, za izradu cvetnih aranžmana. Sadrži veliku količinu etarskih ulja koja nalaze upotrebu u kozmetičkoj industriji i u medicini zbog lekovitih supstanci kojima je bogata. Osim u ljudskoj ishrani, mirta se koristi i u ishrani ptica.

Kuhinja

U kulinarstvu se najčešće koriste plodovi koji su u svežem stanju slatkastog ukusa sa smolastom primesom. Plodovi se takođe mogu sušiti i koristiti kao začin, a mogu se i konzervirati u sirćetu i soli. Plodovi se mogu dodavati vinu i tako mu popraviti ukus. Plod mirte, pored etarskih ulja sadrži i terpentin, tanine, vitamin C, mirtenol. Listovi i plodovi se koriste kao dodatak jelima koji im daje specifičan miris i aromu, naročito jelima od mesa i umacima.

Najpoznatiji proizvodi u kojima se koristi mirta su vino, liker, rakija, sirup, čaj od mirte i žele. Vino je veoma popularno u Italiji i danas se prave dve vrste likera - od nedozrelih bobica "Mirto bianco" i od zrelih "Mirto rosso".

Kozmetika

Mirta je najviše korištena u kozmetičkoj industriji zbog svog etarskog ulja. Osim njega, listovi su bogati taninima (imaju adstrigentno dejstvo), flavonoidima, mirtukomulonima i kumarinima. Mirtukomuloni su specifični za ovu biljnu vrstu i često se koriste u kozmetičkoj industriji za negu kože sklone aknama.

Ovaj sastojak deluje na bakterije koje utiču na rast akni. Uz to, smanjuju nuspojave terapije retinolima koji se koriste kod lečenja akne. Koriste se i za negu kože uopšte, naročito masne i za neutralizaciju neprijatnih mirisa. Našla je svoje mesto i u aromaterapiji gde se koristi za smirenje, ublažavanje straha i anksioznosti i za opuštanje. Ulje se koristi i kod masaže.

Zdravlje

Mirta se koristi u tradicionalnoj medicini, a prvi pisani dokumenti o tome vode poreklo iz doba Sumera. Listovi imaju veoma lekovita svojstva i berba se obavlja u avgustu. Čaj od listova se koristi kao lek za infekciju respiratornog sistema, kod dijareje i upale kože kod beba, kao i kod starijih. Listovi mirte takođe deluju povoljno kod smetnji u probavi, bolesti creva, bešike, sluzokože usta, upaljenih desni i kod proširenih vena. Ima takođe i antibakterijsko dejstvo koje se koristi kod otvorenih rana. Plodovi se koriste kod čira i bolesti želuca.

Privreda

Mirta se nekada koristila više u raznim granama privrede. Korištena je za izradu masti kojom su se premazivale ribarske mreže, jer sadrži mnogo tanina. Od nje su se takođe plele ribarske korpe i drugi alati, jer ima elastične i savitljive grane. Njena eterična ulja imaju biofumigantno dejstvo na neke poljoprivredne štetočine, ali je ovo još u fazi istraživanja. Danas se ne koristi toliko u privredi, mada ima dosta potencijala, naročito u medicini, kozmetici i poljoprivredi.

Zanimljivosti

Mirta je najverovatnije u Evropu doneta iz Zapadne Azije, tačnije iz Afganistana i Perzije. U lekovite svrhe se koristila već u 16. veku. Ulje mirte se kao lekovito pominje još u Hipokratovim spisima. U starom Rimu i Egiptu, plodovi su korišteni kao začin i dodavali se vinu. U Dalmaciji, za vreme velikih kriza, plodovi su korišteni u ishrani, sušili se i od njih se mlelo brašno. U drevno doba, mirta je smatrana simbolom čistoće i mudrosti i predstavljala je svetu biljku boginje Atine.

Iz vremena kada je slavljena boginja Venera ostao je običaj ukrašavanja gostiju i buketa prilikom venčanja koji se zadržao i danas, jer se verovalo da mirta simboliše čistoću i ljubav.

U jevrejskoj liturgiji, mirta se smatra jednom od svetih biljaka.

Foto: Solfaroli Renzo / Pixabay