Artičoka

Artičoka (lat. Cynara scolimus), engleski naziv artichoke, je dvogidišnja ili višegodišnja zeljasta biljka koja pripada porodici glavočika - Asteraceae, iz roda Cynara. Po mitologiji se smatra da ju je stvorio Zevs. Svojim izgledom veoma podseća na biljku čuvarkuću. Poznata je još i pod nazivom francuska artičoka i zelena artičoka.

Poreklom je sa Mediterana i iz Južne Azije, a danas se može naći širom Evrope, u zemljama Bliskog istoka i u Americi, dok je u Aziji ima veoma malo. Najveći svetski proizvođači artičoke danas su Egipat, Španija i Italija.

Artičoka je biljka koja ima veoma malu energetsku vrednost, kao i malu količinu belančevina i masti, ali je veoma bogata mineralima poput fosfora, kalcijuma, kalijuma, magnezijuma, cinka, mangana i sumpora, kao i vitaminima iz grupe B i C i provitaminom A, vitamin E, D i K, dok je za njen gorak ukus zaslužna taninska kiselina.

Artičoka raste do 2 m visine, koren joj je dubok i razgranat, stablo joj je čvrsto, razgranato i uspravno, dok su joj listovi dugi do 80 cm, mesnati su i sočni i na sebi imaju dlačice i bodlje i činie rozetu. Cvetovi prave glavičastu cvast, svetlo ljubičaste su boje, a cela biljka je ili zelena ili modra. Seme se formira u cvetnoj loži i potvrđeno je da jedna glavica ove biljke sadrži od 300-500 semenki. Cveta tokom leta i tokom jeseni.

Sorte artičoka

Najpoznatije sorte aričoke koje se danas gaje su divlja artičoka - Cynara cardunculus i sorta Cynara scolymus.

Divlja artičoka

Divlja artičoka je sorta koja se gaji svuda u svetu za medicinsku i prehrambenu upotrebu. Raste od 0,8 do 2 m visine, listovi su joj dugi oko 80 cm, imaju sitne bodlje i dlačice i srebrno bele su boje.

Cynara scolymus

Listovi ove sorte su dugi oko 5 cm i nemaju bodlje, a ovalnog su oblika. Tvrde ljuske formiraju tzv. glavicu oko cveta i mogu biti ljubišaste ili zelene boje, a rastu u dužinu od 10 do 15 cm.

Sadnja artičoka

Artičoka je biljka koja se razmnožava generativno - semenom, ili vegetativno, zelenim reznicama i reznicama rizoma. Sadi se tokom proleća, tačnije u martu mesecu ili početkom aprila, ili u jesen, nakon prvih jačih kiša. Voli srednje teška i dobro drenirana zemljišta, neutralne reakcije pH vrednosti od 6,5 do 7.

Vreme sadnje

Artičoka se kao što smo rekli razmnožava generativno, vegetativno, zelenim reznicama i reznicama rizoma sa tzv. spavajućim pupoljcima, a ako se ne sadi direktno, može se razmnožiti i u rasadniku. Sadi se od 7000 do 8000 biljaka po hektaru na razmaku 1,2 x 1,2 m, ili 6.200 do 9.200 biljaka po hektaru na razmaku 2,3 x 0,6-0,8 m. Za jedan hektar je potrebno 4 kg semena artičoke. Sadi se tokom marta ili početkom aprila, ili tokom jeseni.

Zemljište

Takođe smo pomenuli da artičoka traži duboka, srednje teška zemljišta koja su dobro drenirana, sa neutralnom reakcijom zemljišta pH vrednosti od 6,5 do 7. Zemljište se za artičoku obrađuje dubokom obradom do 40 cm sa podrivanjem.

Klima

Za klijanje semena artičoke neophodna optimalna temperatura  iznosi od 15 - 25°C. Na tempertaturi od 10°C klijanje je veoma usporeno, a na 30°C seme ne može klija. Za vegetativni rast optimalana noćna temperatura se kreće od 12 - 1 °C, a dnevna od 18 - 22°C. Jako bitno je znati da artičoka izmrzava na temperaturi od -10°C.

S obzirom da potiče sa Mediterana, artičoka zahteva toplu klimu i voli vlagu i svetlost. U Srednjoj Evropi uspeva na otvorenom samo u područjima sa blagom klimom, dok u područjima sa hladnom klimom ne može da opstane. U predelima sa kontinentalnom klimom artičoku treba tokom jeseni obavezno zaštititi od izmrzavanja i to pokrivanjem biljaka senom, slamom ili sličnim materijalima.

Artičoka raste i gaji se svuda širom sveta, ima je u naseljima, pored puteva, na livadama i pašnjacima, u šumama i na mnogim drugim mestima.

Uzgoj artičoke

Ako se gaji kao višegodišnji zasad od 3 do 4 godine, nakon što se završi vegetacija, na toj njivi treba gajiti druge vrste biljaka poput krompira, kupusnjače i paradajza od 2 do 3 godine. Što se tiče đubrenja, za višegodišnji zasad se koristi stajsko đubrivo, dok se za prinos glavica koristi azot, fosfor i kalijum. Može se gajiti na otvorenom, u plastenicima i staklenicima, kao i u teglama.

Gajenje na otvorenom

Gajenje artičoke na otvorenom može biti u bašti ili nasadima, a sam odabir sadnog materijala zavisi od klimatskih uslova. S obzirom da potiče sa Mediterana, u severnim i središnjim područjima bira se sadnja pomoću sadnica koje već imaju formiran koren, tako da se lakše prilagođavaju takvim klimatskim uslovima. U toplijim klimatskim područjima artičoka se može gajiti sadnjom iz semena.

Gajenje u plasteniku

U područjima sa hladnom klimom, plastenik ili staklenik  može da pomogne artičoki da opstane. S obzirom da ima veliku lisnu masu, treba joj obezbediti dovoljno prostora kako ne bi došlo do pojave bolesti ili štetnika.

Gajenje u teglama

Artičoka se može gajiti u teglama kao dekorativna biljka, ali zbog njenog veoma razvijenog korena neophodno je odabrati teglu čija će veličina da omogući pravilan razvoj njenog korena, tako da tegla mora biti dovoljno duboka i sa otvorom na dnu kroz koji će izlaziti višak vode. Gajenje u teglama je moguće i u krajevima koji nemaju optimalne uslove, tako da se tokom zime artičoka može zaštiti od smrzavanja unošenjem tegle u zatvoren prostor.

Plodored

Kao višegodišnja kultura, artičoka se gaji u plodoredu. Od 3 do 4 godine se gaji na istom mestu, a nakon tog vremena, obično se naredne 2 do 3 godine na njenom mestu gaje druge kulture kao što su krompir, paradajz i kupusnjače.

Biljke prijatelji, tj. biljke sa kojima se može saditi u bašti zajedno su: luk, zelena salata, rotkvica, grašak i niske mahune.

Zalivanje

Artičoka nikako ne podnosi stagnirajuću vodu, jer od nje može da joj strada koren i rizom. Za sigurniju proizvodnju za tržište kao i za preradu neophodna je mogućnost navodnjavanja, jer kod ovog sistema nema opasnosti od zadržavanja vode u zemljištu koja bi dovela do truljenja korena i samim tim propadanjem cele biljke. Tokom pune vegetacije navodnjava se svakih 10 do 20 danai to sa po 30 do 40 mm vode. Tokom kretanja vegetacije nakon letnjeg mirovanja, artičoki je potrebno da navodnjavanjem ili kišom dobije 80 do 100 mm vode. Da bi što duže zadržala vodu, savetuje se malčiranje koje takođe sprečava i pojavu korova.

Đubrenje

Za višegodišnji zasad ove biljke kao što smo pomenuli koriste se organska đubriva - stajsko, a može i kompost, a za prinos glavica se koristi azot, fosfor i kalijum. Stajsko đubrivo se koristi u količini od 50 do 70 t po hektaru, dok za prinos glavica od 100 kg treba staviti 2 kg azota po hektaru, 0,3 kg fosfora po hektaru i 2,5 kg kalijuma po hektaru. Prehrana azotnim đubrivom se vrši u 4 faze: nakon prekida mirovanja, pred formiranje cvetne stabljike, tokom pojave prvih glavica i pre prve glavne prolećne berbe.

Razmnožavanje

Artičoka je biljka koja se razmnožava generativno - semenomm ili vegetativno, zelenim reznicama i reznicama rizoma. Seme se seje početkom februara u dobro topla klijališta ili posude koje moraju biti u toplim prostorijama. Seje se takoreći na retko tako što se seme samo lagano pritisne u zemlju i prekrije tankim slojem zemlje, pa potom obilno zalije. Biljke artičoke koje imaju razvijena od dva do tri listića se pikiraju na razmaku od 5 cm.

Održavanje i nega

Nakon mesec dana od sadnje, zasad artičoke je potrebno plitko okopati, a tokom prve godine gajenja potrebna su joj 2 do 3 okopavanja. Za one koje se gaje višegodišnje, potrebna su dva okopavanja u drugoj godini gajenja, prvi put u rano proleće, a drugo prema potrebi radi suzbijanja korova. U vegetativnoj fazi u jesen ili u proleće se odstranjuju svi suvišni izdanci i ostavlja se samo jedan najjači. Tokom zime je potrebno da se zaštiti od hladnoće, tzv. ocvale cvetove treba ukloniti, dok dugačke listove treba blago skratiti i povezati zajedno. Takođe, tokom zime artičoka se može prekriti slamom ili granjem. U područjima gde su veoma jake zime artičoke bi trebalo iskopati sa sve grumenom zemlje i presaditi u posude sa peskom i držati u tople prostorije.

Berba artičoke

Artičoka se bere dok su joj cvetovi još zatvoreni i bere se ručno ili makazama. Drška artičoke ne sme biti duža od 10 cm, a glavice namenjene za preradu se beru bez drške. Razvoj glavica ove biljke je usporen tokom zime, ali se u proleće berba nastavlja sve do maja. Kasnije grupe biljaka - kultivari se beru od 5 do 6 puta, od marta do maja. U drugoj godini gajenja je moguć prinos od 25.000 do 30.000 komada cvetnih glavica po hektaru. Takođe, u kontinentalnim krajevima berba se obavlja u drugoj godini.

Žetva artičoke

Žetva semena artičoke se vrši jednofazno ili dvofazno - žitnim kombajnima. Prva žetva se vrši kad artičoka razvije od 6 do 10 listova koji su dužine 30 - 40 cm. Može dati  veoma velike količine lisne mase, 2-4 žetve tokom vegetacije, pa je obavezno njeno sušenje. Da bi se dobila što veća količina suvog lišća nakon sušenja, neophodno je na vreme obaviti žetvu.

Sušenje artičoke

Artičoka se suši prirodno ili u sušarama na temperaturi od 40 do 50°C, inače dolazi do razgradnje fenola pa lišće tamni i tako gubi svoj kvalitet. Kod sušenja je takođe obavezno jako prozračivanje. Da bi se dobio 1 kg suvog lišća artičoke potrebno je 7-8 kg svežeg. Tokom prve godine se može dobiti od 2.000 - 3.000 kg suvog lišća po hektaru, dok tokom druge i treće godine može da naraste i do 5.000 kg po hektaru.

Skladištenje

Za tržište, artičoka se pakuje u gajbice po jedan red i pokriva se perforiranom PE folijom. Vodeno hlađenje je najefikasnije, jer voda sprečava dehidriranje. U hladnjačama na 0°C i više od 90 % relativne vlage vazduha može da se održi i do 30 dana, a ako se planira samo nekoliko dana skladištenja, dovoljne su temperature od 2 do 4°C.

Bolesti i štetočine

Artičoku najviše ugrožavaju štetočine, mada se mogu pojaviti i bolesti. Bolesti se najčešće javljaju zbog loših uslova za gajenje, ali sa određenim razmakom sadnje i navodnjavanjem ili zalivanjem se može sprečiti pojava bolesti, a time i propadanje same biljke. Bolesti koje se pojavljuju najčešće su: pepelnica, plamenjača i trulež cvetne glavice. Štetočine se javljaju širenjem sa drugih biljaka, a njihova pojava najviše zavisi od načina gajenja. Mnoge štetočine mogu da prežive i loše uslove u zemljištu, pa je zato neophodna adekvatna obrada zemljišta za uklanjanje biljnih ostataka prethodnih kultura. Štetočine koje najčešće napadaju artičoku su: lisne vaši i gusenice lisnih sovica.

Pepelnica

Pepelnica, latinski naziv Ovulariopsis cynarae, je bolest koja napada najčešće artičoku i to starije listove, što dovodi do postepenog sušenja. Osim na površini listova, pepelnica se razvija i u unutrašnjosti artičoke, pa su potrebna sredstva koja prodiru u samo tkivo biljke.

Plamenjača

Plamenjača, latinski naziv Bremia lactucae, je bolest kojoj odgovara vlažno vreme u proleće. Prepoznaje se po javljanju žuto smeđih pega na gornjoj strani listova koji se vremenom suše tako da lišće izgleda sprženo, a na donjoj strani listova se javlja belo žuta linija. U suzbijanju plamenjače se koriste sredstva na bazi bakra, azoksistrobina i metalaksina.

Trulež cvetne glavice

Uzrok ove bolesti su dve vrste gljivica, a to su - Acochyta hortorum i Botrytis cinérea. Na listovima se javljaju smeđe pege na listovima pri cvetovima, nakon čega dolazi do truljenja i cvetnih glavica, a za suzbijanje se koriste sredstva na bazi bakra.

Lisne vaši

Lisne vaši imaju sposobnost brzog širenja, tako da dovode do toga da cela površina lista bude prekrivena kolonijama vaši. Sisanjem sokova usporavaju rast artičoke, a za suzbijanje su najefikasniji hemijski preparati.

Gusenice lisnih sovica

Gusenice lisnih sovica prave štetu hraneći se korenom i lisnom masom čime oslabljuju artičoku, tako da ona propada.

Upotreba artičoke

Artičoka u medicini

Kao što smo na početku već pomenuli, ovo je biljka koja ima veoma malu energetsku vrednost, ima malu količinu belančevina i masti, ali je veoma bogata mineralima poput fosfora, kalcijuma, kalijuma, magnezijuma, cinka, mangana i sumpora, kao i mnogim vitaminima. Od artičoke je najmanje lekovit deo koji se koristi u ishrani.

Sadrži gorke materije koje povećavaju apetit i pomažu varenje, povoljno utiče na jetru i smanjuje nivo uree u krvi. Artičoka je dijetalna hrana bogata insulinom, veoma je pogodna za ishranu dijabetičara, kao i za ishranu gojaznih osoba, jer je niskokalorična biljka.

Takođe, ona smanjuje nivo lošeg holesterola i podiže nivo dobrog LDL holesterola tako što pojačava razgradnju istog. Ima blago laksativno dejstvo, i može da rešava probleme nadutosti stomaka, grčeva, bolova, kao i težine u želucu. Smatra se da štiti srce i krvne sudove, sprečava pojavu pojavu infarkta, angine pektoris, moždanog udara i još mnogih bolesti.

Artičoka u kulinarstvu

Delovi artičoke koji se koriste u ishrani su mladi neotvoreni pupoljci. Artičoka se koristi za pripremu mnogih egzotičnih jela koja se kuvaju na vodi ili na pari. Tokom kuvanja može doći do oksidacije hlorifila čime poprima braon boju, a to se može sprečiti tako što će se dodati malo sirćeta ili limuna. Inače, da sve organske kiseline ne bi isparile tokom kuvanja bitno je poklopiti lonac. Nakon kuvanja se uklanjaju listovi artičoke jedan po jedan kako bi se pupoljci koristili za jelo. Sveže spremljena artičoka je niskokalorična i hranljiva, ali treba znati da se najmanje lekovitosti artičoke nalazi u delovima koji se koriste u ishrani.

Artičoka predstavlja simobl italijanske, portugalske, francuske i grčke kuhinje. Od nje se najčešće prave salate, čorbe i namazi koji se služe kao hladna predjela. Ukus joj se odlično slaže sa paprikom, maslinovim uljem, pečurkama, lukom, mirođijom, bosiljkom, tunom, kao i sirevima sa jakom aromom.

Artičoka se najčešće priprema sa jajima, testeninom i pirinčem i služi se kao toplo predjelo, a stavlja se i kao prilog na pice i lazanje. Njen cvet je pogodan za filovanje i puni se sirom i paradajzom, a začinjava se belim lukom i peršunom. Može da se prži ili peče na grilu, da se priprema sa pasuljem. Mogu se kuvati čajevi od njenih bodljikavih listova koji se sveži izgnječe i preliju vodom koja se kuva 15 minuta. Sirova artičoka se ne jede, jer se veoma teško vari.

Istorija

Uz Egipćane, artičoke su gajili i stari Grci, dok je u Italiji na Siciliji bila poznata pod imenom kaktos. Rimljani su gajenje artičoke preuzeli od starih Grka, a sami tragovi njenog gajenja iz 9. veka su pronađeni i u Napulju.

Posle toga je takoreći pala u zaborav, nakon čega se njeno gajenje nastavlja u Toskani i Veneciji. Takođe su je nazivali i hranom za bogate.

Prvi opis artičoke potiče od Aristotelovog učenika Teofrasta, još 371. godine pre nove ere. Pod imenom gardun se gajila i na području Magreba na afričkom kontinentu.

Takođe se veruje da je zahvaljujući francuskoj kraljici i italijanskoj plemkinji Katarini Medici ova biljka zavladala na francuskim trpezama. Zahvaljujući kraljici je postala njihova prestižna namirnica i do danas.

Zanimljivosti

U Sjedinjenim državama je sva proizvodnja artičoke smeštena u Kaliforniji, a grad Castroville je nazvan “Svjetskim centrom artičoka”.

Mafijaši u New Yorku su tridesetih godina prošlog veka imali potpuni monopol nad tržištem artičoke zbog čega ju je gradonačelnik zabranio, pa je zabrana ubrzo ukinuta zbog njenog posebnog ukusa.

Po mitologiji, grčki bog Zevs se zaljubio u devojku sa imenom Cynara koja ga je odbila, zbog čega ju je on udario munjom i pretvorio u prvu artičoku da bi je kaznio zbog neuzvraćene ljubavi

Na grčkom ostrvu Tinos se svake godine u junu održava festival artičoka.

Foto: Suju / Pixabay