Beli luk (lat. Allium sativum) je zeljasta biljka iz familije lukova i može biti jednogodišnja ili dvogodišnja. Postoji velika sličnost među svim predstavnicima familije, kao što su luk, praziluk, vlašac i dr. Naziv je dobio od reči allium - beo i sativum - gajen, kultivisan.
Beli luk je, pored crnog luka glavni predstavnik lukovičastog povrća. Prilikom korištenja, uglavnom se ne koristi samostalno, nego kao začin i dodatak jelima. Ima lukovičasti koren, koji je istovremeno i plod. Velika lukovica kod belog luka je sastavljena od više manjih, koji se nazivaju češnjevi. Spoljašnji omotač je grub i bele boje, i na dnu ima korenčiće. Unutrašnji omotači češnjeva su nežniji i ružičaste ili ljubičaste boje. Stablo je građeno od nekoliko šupljih, tamnozelenih listova i može narasti do 1 m. Cvetovi su najčešće beli ili ljubičasti i čine veliku okruglastu cvast, sa 30-ak cvetića. Cveta u toku juna, a semenke su sitne i crne.
Beli luk se koristi od davnina, a kako se lako prilagođava različitim uslovima, može se sresti u svim krajevima sveta. Mnogo se koristi u raznim kuhinjama sveta. Veoma je tražen, pa se danas proizvodi industrijski. Najveći svetski proizvođač i izvoznik je Kina.
Vrste belog luka
Beli luk ima veliku komercijalnu vrednost, pa su stvoreni mnogi njegovi hibridi, koji su prilagođeni uslovima u kojima se gaje. Pre početka gajenja treba proučiti uslove u kojima bi se sadio i potrebe određenih sorti. Osnovna podela je na tri vrste belog luka, i izvršena je na osnovu vremena gajenja, a to su prolećni, jesenji i alternativni. U daljem tekstu možete pročitati odlike svake od ovih vrsta.
Prolećni
Prolećni beli luk ne može da preživi niske temperature i da prezimi u zemljištu, pa se zbog toga sadi u proleće. Mogu se čuvati duže od ostalih tipova, a razlikuju se po kraćim i tanjim listovima. Lukovice su nešto manje, ali u sebi sadrže više čenova. Dospeva za berbu tokom leta.
Jesenji
Jesenji beli luk je mnogo otporniji na niske temperature. Može lako da prezimi, i u proleće druge godine iz lukovice rastu listovi. Berba se obavlja u proleće. Odlikuju ih duži listovi i krupnije lukovice, koje imaju manji broj čenova u sebi.
Alternativni
Alternativni beli luk se, kako mu naziv i kaže, može saditi i u proleće i u jesen, ali im više odgovara jesenja sadnja, jer su otporni na niske temperature. Po karakteristikama podseća na jesenji beli luk i ranom setvom se postiže bolji prinos i veće lukovice.
Uzgoj belog luka
Beli luk je postao veoma važna kultura širom sveta, što je i njegovo gajenje učinilo jednostavnijim. Dobro podnosi nepovoljne uslove sredine i donosi plod skoro u svakoj situaciji. Da bi plodovi bili dobrog kvaliteta, moraju se poštovati neke osnovne smernice u gajenju. U daljem tekstu nekoliko reči o njima.
Plodored
Kod gajenja belog luka, plodored i slaganje kultura su veoma bitni, i kada je reč o blizini drugih biljaka i vremenskom razmaku kada se može ponovo gajiti na istom mestu. Najbolje je da se pravi pauza od 3 - 4 godine, da se ne bi razvijale bolesti, pa se rotira sa nekim drugim kulturama. Uglavnom se gaji kao druga kultura, posle kultura đubrenih stajnjakom, koje iza sebe ostavljaju rastresitu zemlju sa malo ostataka. Takve biljke su krompir, paprika i paradajz. Ako se sadi u blizini drugih kultura, najbolje je da to budu grašak, krastavac ili bosiljak. Ne gaji se u blizini drugog lukovičastog povrća, jer može doći do razvoja bolesti i smanjenja prinosa i kvaliteta.
Zalivanje
Beli luk se sadi u jesen ili proleće, kada uglavnom ima dovoljno padavina i voda se može nakupljati u zemljištu. U slučaju dužih perioda suše, potrebno mu je navodnjavanje ili zalivanje. Najviše mu odgovara navodnjavanje po sistemu kap po kap, a zalivanje u blizini korena. Za zalivanje se koristi odstajala voda ili kišnica. Zalivanje se u potpunosti prekida nekoliko nedelja pre berbe.
Đubrenje
Beli luk, da bi imao dobar prinos, mora imati na raspolaganju dovoljnu količinu minerala u zemljištu. Đubrenje se izvodi u dve etape. Prva se obavlja organskim đubrivom ili stajnjakom, koji je najbolje zaorati pre sadnje pretkulture, da bi se potpuno razgradilo. U toku razvoja lukovice dodaje se veštačko mineralno đubrivo, na bazi azota. Iako ima najveće potrebe za azotom, treba mu i kalijum i fosfor, koji se dodaju kao prihrana u vidu KAN đubriva. Mora se voditi računa o količini đubriva, jer previše može da prouzrokuje razvoj sekundarnih lukovica, koje smanjuju prinos, dok premala količina izaziva smanjen kvalitet prinosa.
Razmnožavanje
Beli luk može da proizvede seme, ali se kod nas zbog velike upotrebe belog luka, i dužine proizvodnje iz semena, ovaj način ne koristi za razmnožavanje. Razmnožava se vegetativno, sadnjom češnjeva. Zreli beli luk se može koristiti za sadnju. Biraju se veće i neoštećene lukovice, ujednačene težine i oblika. Čuvaju se na temperaturi do 15°C, na mestu sa dosta vazduha, a pre nego što se posade, dobro ih je neko vreme držati na još nižim temperaturama.
Presađivanje
Beli luk nije moguće presađivati, jer mu lukovica to ne dozvoljava. Presađivanjem bi se prekinula vegetacija i razvoj biljke. Da ne bi došlo do potrebe za presađivanjem, unapred se planira gajenje, i ostavlja se dovoljno mesta za razvoj svake biljke.
Zemljište
Beli luk ima velike zahteve prema zemljištu. Potrebno mu je rastresito, aluvijalno zemljište, slabo kisele ili neutralne reakcije. Rastresitost zemljišta je veoma bitna, a ona se može postići pravilnim đubrenjem i usitnjavanjem mehanizacijom. Mora se očistiti od ostataka biljaka i kamenja. Takođe, zemljište mora biti dobro drenirano, pa dobro uspeva na blagim padinama. Zemlja u kojoj ima peska, poboljšava dreniranost i obezbeđuje veću količinu vazduha koji je neophodan za razvoj lukovice. Ne može se gajiti u kiselim zemljištima, pa se takva zemljišta obogaćuju kalcijumom, da bi se neutralizovala kiselost.
Klima
Beli luk može rasti u uslovima mediteranske i kontinentalne klime, dok god ima dovoljno sunčeve svetlosti. Može se gajiti i na većim strminama, ali je bolje ako se gaji na sunčanoj strani. Dobro podnosi duže sušne periode, pa se može gajiti i u krajevima bez mnogo padavina.
Sadnja belog luka
Kod belog luka je zastupljeno gajenje u industrijske svrhe, ali i u privatnim baštama. Da bismo dobili kvalitetan prinos, važno je pružiti mu optimalne uslove za rast. U daljem tekstu možete pročitati kako najbolje posaditi beli luk, da bi dao najviši i najkvalitetniji prinos.
Vreme sadnje
Na vreme sadnje utiče oblast u kojoj se gaji, kao i o vrsti koja će se posaditi. U kontinentalnim oblastima, jesenja sadnja se odvija od polovine septembra, do kraja oktobra, a u toplijim krajevima i do kraja novembra, u zavisnosti od vremenskih prilika. Prolećna sadnja se obavlja najranije moguće, čim se zemljište otopi. Temperatura koja odgovara za gajenje je 19 - 22°C. Tokom zime, moguće je da preživi i temperature ispod nule, ali pod uslovom da postoji snežni pokrivač. Pre sadnje, niske temperature podstiču rast i formiranje veće lukovice.
Sadnja iz semena
Beli luk se veoma retko sadi iz semena, ali i ovaj način sadnje ima svoje dobre strane. Beli luk posejan iz semena, ima bolju otpornost na bolesti i štetočine, ali postoji i mogućnost ukrštanja i mutacija, i na taj način se stvaraju različite vrste. Seme se prikuplja sa biljaka nakon sazrevanja, vadi se iz čaura i ostavlja da se dobro osuši. Veoma je sitno i crno, a pre sadnje se drži na svetlijem mestu. Pre nego što se poseje, potrebno je izvršiti stratifikaciju. Seje se u rastresito zemljište i prekriva sa slojem zemlje od 1 cm. Seje se u februaru, u kontejnere u zatvorenom prostoru, gde mora imati minimum 8 časova svetlosti dnevno. Temperatura bi trebala biti sobna. Zaliva se redovno, najbolje odstajalom vodom. Kada razvije dva lista, biljke se presađuju svaka u zaseban kontejner, a tokom marta meseca se premeštaju na stalno mesto.
Sadnja lukovice
Beli luk se najčešće sadi iz lukovica. Ovo je najpouzdaniji način sadnje. Biraju se ujednačene lukovice, najbolje težine oko 2 - 4 g. Pre sadnje se čenovi odvajaju jedan od drugog i tretiraju fungicidima. Sadnja se obavlja ručno, kako bi se ispravno položili u zemlju. Ako se sadi mašinski, često se dešava da budu posađene naopačke. Peta mora biti okrenuta nadole, a vrh prema površini. Ako se sadi u proleće, optimalna dubina je oko 4 - 5 cm. Jesenja sadnja po hladnijem vremenu, izvodi se na nešto veću dubinu. Kada se posade, lukovice se prekriju slojem zemlje i dobro zaliju. Setvena norma je oko 700 - 1.000 kg/ha belog luka.
Uzgoj u bašti
Gajenje u bašti je način gajenja belog luka koji se najčešće primenjuje. Važna je dobra priprema zemljišta, pre nego što se pristupi sadnji. Prvo se podižu gredice za sadnju, specijalnim nastavcima. Pre sadnje, baštu je potrebno zaorati, na dubinu od najmanje 30 cm. Površinski sloj zemljišta se ne usitnjava previše, da ne bi došlo do stvaranja pokorice. Da bi se postigli najbolji rezultati, najbolje je saditi čenove na razmaku od 5 - 10 cm, što zavisi i od veličine lukovica. Između redova, minimalni razmak bi morao biti 20 cm. Beli luk je jedna od najranijih kultura, pa se zbog toga mora saditi na mesto koje ima mnogo sunca. Takođe se mesto sadnje mora dobro obeležiti, kako se zasad ne bi uništio prilikom kasnijih radova u bašti.
Uzgoj u stakleniku
Gajenje belog luka u stakleniku omogućava da biljka ima sve potrebne uslove da ranije donese plodove. Prilikom gajenja u stakleniku, za sadnju je najbolje koristiti zasebne kontejnere, ili visoke gredice. Visoke gredice treba da budu duboke najmanje 30 cm, napunjene rastresitom zemljom, bogatom humusom. Biljkama treba obezbediti najmanje 8 sati svetlosti dnevno, što se u nedostatku sunčeve svetlosti nadoknađuje veštačkim osvetljenjem. Zaliva se sistemom za navodnjavanje, najbolje kap po kap, vodom koja je odstajala, ili kišnicom. Kako su tempreture u stakleniku povoljnije za razvoj, berba se može odvijati ranije nego napolju. Tokom toplih dana staklenik je neophodno redovno provetravati.
Uzgoj u saksijama
Za lične potrebe, beli luk se može gajiti i u saksijama ili posudama, kao ostale začinske biljke, na balkonu. Da bi uzgoj bio uspešan, posuda u kojoj se gaji mora biti duboka najmanje 30 cm. Dno saksije se prekriva kamenčićima ili komadićima keramike, kako bi se obezbedila dobra dreniranost, a zatim se puni zemljom koja treba da bude rastresita i bogata humusom. Nakon toga, saksije se ostavljaju na mestu sa dovoljno sunčeve svetlosti i zalivaju jednom nedeljno. Kako bi lukovice mogle što bolje da se razviju, razmak između njih bi trebao biti najmanje 5 cm. Tokom vegetacije, prihranjuje se mineralnim đubrivom, koje se dodaje u vodu za zalivanje.
Održavanje i nega
Beli luk je veoma jednostavna biljka za gajenje, ali ipak traži izvesnu negu u toku rasta, kako bi urod bio što veći. U nastavku donosimo kako izgleda nega belog luka.
Faza mirovanja
Beli luk veoma dobro podnosi hladnije periode i kada se posadi u jesen, ulazi u fazu mirovanja do proleća, kada kreće vegetacija. Uglavnom izdržava temperature koje su ispod nule, ali mnogo bolje ako je prisutan snežni pokrivač. Ukoliko niske temperature potraju duže, zasad se prekriva slamom, kako bi se zaštitio od mraza i kako ne bi došlo do veće štete.
Održavanje zasada
Mere održavanja nasada belog luka podrazumevaju uništavanje korova i razbijanje pokorice. Kako se beli luk sadi veoma gusto, ne može se koristiti mehanizacija, već se okopava ručno i uklanja korov. Korov može ugušiti biljku, a takođe utiče na smanjenje prinosa, jer biljci oduzima vodu i hranljive materije iz zemljišta.
Berba
Prinos belog luka je oko 3 - 5 t/ha, ali to zavisi od mnogih spoljašnjih uslova.
U zavisnosti od vremena sadnje, jesenji beli luk dospeva za berbu u julu, a prolećni u avgustu. Vreme berbe može biti i ranije i kasnije, bitno je samo da su lukovice odgovarajuće veličine, a to se može proveriti tako što se jedna izvuče iz zemlje. Pokazatelj da je spreman za berbu je i povijanje stabljike, dok je gornji deo lista još uvek zelen. Tada lukovica sadrži najviše šećera i ima najbolji ukus. Kod mehaničkog branja uglavnom se berba obavlja ranije.
Berba se obavlja kada je vreme sunčano. Zemljište treba da bude umereno vlažno. Ako se za berbu koristi mehanizacija, važno je da to budu posebne vadilice, koje neće oštetiti lukovicu. Pre berbe se kosi nadzemni deo, a nakon toga se vade lukovice.
Sušenje
Odmah nakon vađenja se moraju prosušiti. Ostavljaju se na tamno mesto sa dovoljno strujanja vazduha da se suši u tankom sloju najmanje nedelju dana. Nakon toga se skida višak kore i korenje.
Beli luk se priprema za sušenje i tako što se isplete u pletenicu ili venac, koji se okače na mesto koje ima dobar protok vazduha. Ovakav način sušenja je zastupljen kod ručnog branja, jer tom prilikom ostaju listovi koji se upletu.
Skladištenje
Beli luk, ukoliko ima dobre uslove, može da se skladišti i do godinu dana. Dobro očišćen i osušen, deli se u kategorije, koje zavise od veličine lukovice i prisutnih oštećenja. U rinfuzi se čuva u mrežastim plastičnim džakovima ili kartonskim kutijama. Vlažnost vazduha bi trebala biti oko 70%, a temperatura 1 - 2°C. Temperatura od 5°C podstiče klijanje i takav luk se više ne može upotrebiti.
Bolesti
Beli luk je veoma osetljiv na bolesti, i to je razlog što se ne gaji kao monokultura. U daljem tekstu donosimo koje su najčešće bolesti i kako se protiv njih boriti.
Plamenjača
Plamenjača može naneti veliku štetu, koja dovodi do propadanja lukovica pri skladištenju. Najčešće se javlja kada je vreme hladno i vlažno i lako prelazi sa biljke na biljku. U zemljištu preživljava i u toku zime i na proleće se ponovo aktivira. Prepoznaje se na listovima kao beličasta nakupina, a naročito dobro je vidljiva za vreme rose. Izaziva truljenje listova i lukovice. Preventivne mere protiv plamenjače uključuju poštovanje plodoreda i upotrebu fungicida pre sadnje.
Bela trulež
Ovo je česta bolest kod lukovičastih biljaka, a naročito belog luka. Prvo se uočava kao trulež beličaste boje na listovima, a zatim listovi venu i žute. Kada se izvadi iz zemlje, lukovica ima karakterističan miris na trulež i meka je na dodir. Preventivne mere uključuju poštovanje plodoreda i tretiranje fungicidima.
Rđa
Rđa je još jedna gljivična bolest koja izaziva velike štete na belom luku. Veoma lako se širi, i ako se pojavi na jednom delu nasada, verovatno će ceo nasad stradati. Prvo se uočavaju čvorići na listovima, oni menjaju boju u crvenkastožute. Plodovi su sitni i lošeg kvaliteta. Odbrana od rđe uključuje korištenje zdravog zemljišta i tretiranje fungicidima.
Štetočine
Beli luk je specifičan po tome što postoje štetočine koje napadaju isključivo njega. Zbog toga se ne gaji kao monokultura, ili blizu drugih lukovičastih biljaka. U nastavku možete pročitati koje su najčešće štetočine i kako se boriti protiv njih.
Muva belog luka
Ova muva je karakteristična za beli luk i ne napada ni jednu drugu biljku. Pojavljuje se najčešće ako se beli luk gaji na jednom mestu duže od dve godine. Ova muva ostavlja larvu u stabljici, koja se hrani stabljikom i tako dospeva do lukovice. Lukovicu jede iznutra i ostavlja je šupljom. Ukoliko i ne stigne do lukovice, pravi oštećenja na stablu, koja pogoduju razvoju gljivičnih bolesti. Uništava se korištenjem insekticida.
Lukov moljac
Ova štetočina, osim belog luka, napada i luk i vlasac. Veoma brzo se širi i može da prezimi u zemlji, pa je zbog toga opasan. Larva se hrani listovima, koji požute i suše se, a kasnije dolazi do propadanja i lukovice. Ako je zahvaćen manji deo zasada, ugrožene biljke se vade i uništavaju. Kod veće najezde, tretira se insekticidima. Preventivno se bira zdravo zemljište i semenski materijal, i izbegava se sadnja u blizini luka.
Upotreba belog luka
Beli luk ima veoma intenzivan ukus i miris, pa se zbog toga ne koristi na tradicionalan način kao povrće, već je više u upotrebi kao začin za jela. Osim kao dobar dodatak jelima, beli luk je veoma zdrav i pozitivno utiče na ljudski organizam. U daljem tekstu možete pročitati na koji način možete koristiti beli luk i koje sve benefite to ima.
Zimnica
Kuhinja
Ukus belog luka je veoma intenzivan i istovremeno vuče i na ljuto i na slatko, pa je dobar dodatak za mnoga jela. Uglavnom se konzumira u sirovom stanju, iseckan na sitne komade, ili samleven u pastu, uz meso, ribu i razne umake. Nalazi svoje mesto u salatama, u dresingu sa maslinovim uljem ili kao preliv za pečeno povrće.
Beli luk je važan deo mnogih svetskih kuhinja. Osim svežeg, može se koristiti i kao prženi ili sušeni u prahu. Dobar je kao dodatak pri kuvanju, jer oslobađa slatkast ukus, ali pri prženju postaje gorak. Slaže se sa mnogim drugim začinima, pogotovo đumbirom i čilijem. Ima jak miris, pa ljudi zbog toga često izbegavaju da ga jedu, ali se neugodan miris može neutralisati žvakanjem listova peršuna.
Zdravlje
Osim što se koristi u kuhinji, beli luk je i jako zdrav i to je poznato odavno u medicinama širom sveta. Sadrži mnogo vitamina i prirodni antibiotik alicin. Dobar je za regulaciju varenja, a ima i antiparazitska svojstva. Poboljšava imunitet i podiže energiju, a takođe podstiče rad jetre i bubrega i izbacivanje štetnih materija iz organizma. Od belog luka se pravi tinktura za jačanje imuniteta, a koristi se i pri mršavljenju.
Zanimljivosti
Beli luk je izuzetno stara vrsta, koja vodi poreklo iz Centralne Azije. Bio je poznat i u Antičkoj Grčkoj i u Starom Rimu. Često je davan vojnicima pre borbe, ili sportistima pred takmičenja. Bio je poznati i cenjen i u drevnom Egiptu, odakle su sačuvani spisi koji opisuju njegovu važnost i gajenje, kao i pomoć prilikom gradnje piramida. Verovalo se da je sa gradnjom stalo onda kada je beli luk izbačen iz obroka robova.
Beli luk se veoma brzo počeo širiti po svetu, ali je u srednjem veku plemstvo izbegavalo da ga jede, jer su ga smatrali hranom siromašnih. Danas beli luk predstavlja jednu od najviše gajenih kultura u svetu, a mesto je pronašao u mnogim kulturama i kuhinjama.
Beli luk je imao veliki značaj u istoriji, jer je često korišten u raznim ritualima, kao zaštita od bolesti ili uroka. Ima svoje mesto i u mnogim legendama. Verovalo se da štiti ljude od vampira. Za ovu legendu zaslužna je bolest porfirija, čiji su simptomi jako bleda koža, zbog koje se ne sme izlaziti na sunce, povlačenje desni, zbog kojeg očnjaci izgledaju veći i nepodnošenje jakog mirisa belog luka.
Foto: Ulrike Leone / Pixabay
Ostavite odgovor