Estragon

Estragon (lat. Artemisia dracunculus) je dosta izdržljiva višegodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočika, u koju pored ostalih spadaju i artičoka i hrizantema. Najčešće se uzgaja zbog svog aromatičnog lišća koje može imati razne namene kao što su začini, proizvodnja senfa i za aromatizaciju ulja.

Poreklo vodi iz Sibira, a danas se može naći, bilo uzgajanja ili samonikla, u mnogim evropskim zemljama. Estragon poseduje vrlo snažan i razgranat korenov sistem koji se na površini zemljišta najvećim delom prostire horizintalno. Stabljika estragona je uspravna i razgranata i može dostići visinu od 1 do 2 m. Ova biljka ima uske zelene listove čija je dužina od 6 do 8 cm, a širina od 1 do 1.5 cm. Estragon cveta u junu i ima vrlo sitno seme koje slabo klija.

Postoje tri vrste estragona, a to su: divlji, francuski i ruski estragon. U drugim izvorima možete naići na naziv nemački estragon koji je zapravo samo drugi naziv za francuski estragon.

Uslovi sađenja: na proleće ili ujesen, plodno i dobro drenirano zemljište
Načini razmnožavanja: Semenom, sadnicama, raznicama, deljenjem (u zavisnosti od vrste)
Vreme cvetanja: jun
Visina: 1 do 2 metra
Primena: kao začininska biljka i u lekovite svrhe

Sadnja estragona

Francuski ili nemački estragon cveta veoma retko i teško se dolazi do semena pa je najbolje uzgajati ga reznicama ili deljenjem rizoma koji predstavlja puzeće izdanke. Dok se ruski tip estragona može razmnožavati i semenom. Raste u skoro svim klimatskim uslovima, ali treba izbegavati sađenje u senci.

U aprilu se priprema proizvodnja sadnica tako što se seme seje u zatvorenom prostoru. Najčešće se u saksije ispunjene vlažnim kompostom dodaje 4 do 6 semenki. Nakon setve, seme se lagano prekrije i čuva na sobnoj temperaturi, na slabo osvetljenom mestu.

Kada je seme niklo i biljke dostigle visinu od nekoliko centimetara, treba ih razdvojiti tako da se one najjače i najzdravije prebace u posebne saksije. Kada temperatura dovoljno poraste, sadnice se mogu zasaditi na otvorenom.

Estragon je moguće uzgajati na istom zemljištu 5 do 10 godina. Najbolje pretkulture su đubrene okopavine i jednogodišnje leguminoze, koje ostavljaju zemljište bogato hranljivim materijama i očišćeno od korova.

Za sadnju estragona najpovoljnije bi bilo plodno i dobro drenirano zemljište, međutim, on će dobro uspevati i na siromašnom, suvom i peskovitom zemljištu.

Razmnožavanje estragona

Za vegetativno razmnožavanje ili razmnožavanje rizomima koriste se delovi biljke koji su strari dve do tri godine. Prvo se vade rizomi i čiste se od nadzemnih drvenastih delova, zatim se režu na delove dužine 15 do 20 cm. Važno je posaditi ih odmah, istoga dana. Sadnja se vrši na međurednom razmaku os 60 do 70 cm, u brazde duboke 10 do 12 cm. Odmah nakon sađenja brazde se prekrivaju i potrebno ih je poravnati kratkim valjkom.

Kao što je već rečeno, estragon može da se razmnožava i reznicama, a one se uzimaju rano izjutra sa mladih biljaka. Reznice bi trebalo da budu dužine od 10 do 15 cm, režu se odmah ispod čvora i s njim se uklanja donja trećina listova.

Reznice se umaču u hormon koji služi za ukorenjivanje, a zatim se sade u vlažnu zemlju.

Pošto nova biljka formira koren, a napolju prođe opasnost od mraza, estragon se može presaditi u baštu ili ostati u saksijama. Ukoliko je potrebno može se presaditi u veću saksiju.

Uzgoj i održavanje

Estragon je otporna biljka koja može da raste pod raznim uslovima, a ruski tip može da prezimi na temperaturama do čak -30 stepeni celzijusovih bez ikakvih oštećenja. Za održavanje nasada estragona potrebno je zalivati, okopavati, međuredno kultivisati i prihranjivati biljke.

Međuredno kultivisanje i okopavanje potrebno je obavljati nekoliko puta godišnje kako bi zemljište ostalo rastresito i bez korova. Prvi put se obavlja u rano proleće, a drugi put 15 do 25 dana posle prvog. Svako naredno međuredno kultivisanje i okopavanje obavlja se prema potrebi, ali obavezno odmah nakon prve žetve.

Pri osnovnom đubrenju koje se obavlja pre početka vegetacije, dodaje se kalijum u količini od 120 do 140 kh/ha, fosfor u količini od 70 do 90 kh/ha i azot u količini od 70 kh/ha. Za prvo prihranjivanje se koristi azotno đubrivo, kao i za sva naredna. Prvi put treba obaviti čim biljke malo ojačaju. Tada se koristi azotno đubrivo Kan u količini od 150 do 200 kh/ha. Drugo prihranjivanje se obavlja neposredno nakon prve žetve.

Što se tiče zalivanja estragona, njemu ne prija zadržavanje vode ni previše vlažno zemljište, pa na zalivanje treba obratiti pažnju i biti oprezan. Treba ga zalivati otprilike jednom nedeljno, a zemljište bi između zalivanja trebalo da ostane suvo.

Uzgoj estragona u saksiji

Ako izaberete ovaj način uzgajanja, estragon treba zasaditi u manje saksije koje su ispunjene plodnom zemljom pH vrednosti od 6.5 do 7.5. Saksije treba čuvati na sobnoj temperaturi, na mestu sa malo svetlosti, zaštićene od direktnog sunca. Zalivanje mora biti redovno i u umerenoj količini. Potrebno je ostaviti zemlju da se potpuno osuši do sledećeg zalivanja kako sadnice ne bi propale.

Seme će nići nakod 10 do 14 dana. Tada saksije treba izneti na otvoreno, gde će estragon dobijati dovoljno sunčeve svetlosti. Treba početi sa presađivanjem sadnica na jednu stabljiku kada dostignu visinu od nekih 6cm, a možete ga brati kada poraste od 30 do 90 cm.

Štetočine i bolesti

Za vreme uzgoja jedna od štetočina koje mogu napasti biljku su skočibube koje uništavaju nadzemni deo biljke i koren. Od bolesti se javljaju rđa i hloroza. Ukoliko se uzgajaju biljke u manjim količinama i dođe do rđe, treba odstraniti lišće, iskopati ih, oprati koren i posaditi ih ponovo bilo u saksiju ili u baštu.

Berba estragona

U našim se područjima estragon može brati dva puta. Prva berba se obavlja krajem juna ili eventualno početkom jula, odnosno pre cvetanja. Druga berba se obavlja krajem septembra. Ukoliko uzgajate manju količinu estragona, listove možete sakupljati tokom toplih meseci, sve do jeseni.

Sušenje može biti odrađeno na dva načina: prirodno ili u sušnicama. Sušnica je bolja opcija jer ne samo što je brža, nego u slučaju prirodnog sušenja može doći do pocrnjenja vršnih delova.

Tokom prve godine intezivnog uzgoja estragona postoji mogućnost za ostvarenje prinosa od 800 do 1.100 kh/ha suvih, nadzemnih delova biljaka, a u kasnijim godinama uzgoja moguć je i veći prinos od 2.000 do 6.000 kh/ha.

Sastav i primena

U zavisnosti od tipa i mesta uzgoja, estragonova aromatičnost može da varira, pa je i različitog ukusa. Francuski estragon je aromatičniji i sadrži više od 3 % eteričnih ulja koja sadrže oko 60 % estragola i 10% anetola i manje količine felandrena i pinena.

Nasuprot francuskom, ruski estragon sadrži samo 0.1% eteričnih ulja, čiji su sastojci sabinen, metil eugenol i elemicin. S obzirom na to da ruski estragon ne sadrži estragol, ima manje slatkast ukus nego prethodna vrsta.

Lekovite osobine

Estragon je među omiljenim začinima, ali ima i pozitivnog uticaja na zdravlje. Zahvaljujući svojim eteričnim uljima, posepešuje varenje. Koristi se za lečenje slabog apetita, problema sa crevima i želucem, menstrualnim bolovima, zuboboljom i poremećajem spavanja.

Pridonosi i zdravlju celokupnog kartiovaskularnog sistema, jer njegovi aktivni sastojci sprečavaju pojavu embolije i tromboze unutar krvnog sistema.

Veruje se da čaj od estragona utiče umirujuće na nervni sistem i preporučuje se njegovo konzumiranje pre spavanja jer podstiče dobar san. Čaj se može napraviti od jedne kašičice svežeg lišća estragona prelivene šoljicom ključale vode.

Esencijalna ulja estragona poseduju primetna antibakterijska svojstva, pogotovo kada je u pitanju zlatna stafilokoka (E. coli)

Ova biljka pomaže i u održavanju mikrobioma creva. Naime, estragon pomaže u održavanju ravnoteže bakterija u tankom crevu, čiji nagli porast može dovesti do komplikacija u crevnom sistemu.

Estragon u kuhinji

Kao začin, koriste se sveži listovi i grančice estragona. S obzirom na to da ga nije lako naći u prodaji, najbolje je da sami uzgajate sopstvenu biljku. Ako to bude bio vaš izbor, ruska sorta nije preporučljiva.

Ruski estragon (Artemisia dracunulus var. Indora) ima svetliji i grublji izgled, kao i gorak ukus pa je najbolje izbegavati ga. Prilikom kupovine estragona obratite pažnju o kom tipu stragona se radi. U slučaju da na deklaraciji ne piše sorta, najčešće se radi o ruskom estragonu.

Lišće francuskog estragona je slatkasto aromatično, uz naznake anisa, borovine i slatkog korena. Ukus im je jak ali fin sa notama bosiljka i pikantnog anisa. Dužim kuvanje, aroma se gubi, ali sam ukus ostaje isti.

Mlade listove i grančice moguće je sačuvati u plastičnoj kesici, u frižideru, 4 do 5 dana. Kao što je već rečeno, estragon možemo i sušiti, ali u tom slučaju gubi većinu svoje arome. Zbog toga, najbolje je zamrznuti cele ili iseckane listove, jer se tako zadržava više ukusa.

Estragon je dosta jak začin, ali ukoliko se koristi u dobroj meri, pojačaće se ukus drogog bijla i daće jelu ugodnu, duboku notu. U francuskoj kuhinji estragon je osnovni sastojak, koristi se u jelima od peradi, ribe i jaja.

Koristi se i za aromatizaciju ulja, maslaca i za kiseljenje krastavaca.

Ukus marinada za meso i divljač biće poboljšan, a cele grančice mogu se koristiti kao kao podloga ispod ribe ili uz pečetinu piletinu i zečetinu. Sa paradajzom se slaže gotovo kao sa bosiljkom. Posebnu svežinu pruža artičokama, gljivama, jelima od bundeve i raguima od povrća.

Takođe, može se koristiti u jelima od špargla, jaja, ribe, krompira, morskih plodova i tikvica. A što se tiče začina, dobar je u kombinaciji sa bosiljkom, lovorom, mirođijom, kaparima, krasuljicom, vlašcem i peršunom.

Još se nalazi i kao jedan od sastojaka tartar sosa, sosa béarnaise i ravigote, kao i francuske začinske mešavine Fines herbes.

Zanimljivosti

Estragon, poznat je i kao kozlac, zmijska trava ili estragonski pelin. Poreklo vodi sa Sibira i zapadne Azije. U Evropi postahe poznat tek nakon što su ga Arapi doneli za vreme svoje vladavine Španijom. Na početku je bio korišćen u lekovite svrhe, a razvojem klasične francuske kuhinje, u 16. i 17. veku, počeo je da se koristi i u ishrani.

Najbolji francuski kuvari svrstali su estragon u 4 najvažnije začinske biljke pored krbuljice, peršuna i vlašca. Nazivaju ga još i kraljem začina.

Mongoli su ga koristili u razne svrhe. Pravili su od njega razne lekove, koristili ga kao osveživač daha i stavljali kao neizostavnu začinsku komponentu u svoja jela.

Foto: surrendernate/Pixabay