Kivano

Kivano (lat. Cucumis metuliferus) je tropsko voće iz porodice tikvica (lat. Cucurbitaceae). Karakterističnog je izgleda pa ga kod nas nazivaju i bodljikavom afričkom dinjom ili afričkim krastavcem. Srodne biljke su joj krastavci, tikvice i dinje.

Poreklo voćke kivano jeste centralna i južna Afrika, preciznije zemlje Zimbabve, Bocvana, Namibija i Nigerija. Prvenstveno se gaji na Novom Zelandu, gde je dobio ime kiwano. Sadi se i u Sjedinjenim Američkim Državama, Izraelu, Keniji i Čileu. Od 1930-ih godina ubrzano je rasla njegova popularnost na sve zemlje sveta.

Kivano je jednogodišnja biljka. Raste u malim grmovima koji liče na grmlje krastavca. Stabljika može narasti do nekoliko metara u dužinu i ima snažan koren. Ima krupno lišće, male žute cvetove i plod okruglo-ovalnog oblika. Svi delovi biljke su prekriveni sitnim dlačicama. Kada plod sazri, kora mu prelazi iz zelene u zlatno-narandžastu boju i dobija bodlje. Unutrašnjost je zelene boje, mekana i sa mnogo semena.

Sadnja kivana

Kivano se najpre sadi u tropskim i suptropskim područjima. Kad mu se ispune određeni uslovi, može se saditi i u Srbiji. Sadnja kivana nije mnogo različita od sadnje krastavca i tikvice ali za sadnju kivana potrebna je zaštita od vetra i temperatura ne sme pasti ispod 15°C.

Vreme sadnje

Nije preporučljiva sadnja na otvorenom pre samog kraja proleća, odnosno maja. Biljka ne podnosi hladnoću i dovoljan je jedan mraz da uništi sadnicu. Sa sadnjom u plasteniku se možete započeti ranije, pošto je temperatura u plasteniku viša i sadnice nije na mrazu. Još jedan od razloga sadnje u proleće jeste da sadnice imaju dovoljno sunčeve svetlosti.

Sadnja iz semena

Postoje dva načina sejanja semena i to u posude za rasad (sa čim se može početi početkom marta) ili direktno u zemlju na otvorenom (ali ne pre kraja maja).

Ukoliko se semena kivana seju u posude, preporučljivo je da se potope na 24 sata u hranljivi supstrat, kao što je rastvor sa natrijum humatom. Nakon toga, semena se utiskuju u zemlju posude prečnika 10 cm, na dubinu od 3 cm. Pritom je važno da je zemlja lagana i prozračna, a ne zbijena. Kontejnere za sadnice treba pokriti staklenom posudom ili čuvati u stakleniku kako bi zaštitio biljke od vetra i hladnoće.

Kod sadnje na otvorenom, između redova se ostavlja razmak od oko 1 m, a u svakom redu se kopaju rupe dimenzija 50x50x50 cm na međusobnom rastojanju od oko 80 cm. Zatim se u ove rupe stavlja zemlja bogata kompostom i seje 3 do 5 semena kivana na dubinu od 1 - 2 cm. Razmak između semena bi trebalo da bude najmanje 3-4 cm. Nakon setve, zemljište treba obilno zaliti.

Sadnja sadnice

Presađivanje sadnica se vrši u drugoj polovini maja kada nema opasnosti od mraza i temperature budu veće od 15°C. Preporučuje se da između sadnica bude 50 - 80 cm prostora jer se razvija u širinu i pruža stabljike koje se kače za druge biljke.

Uzgoj u bašti

Ukoliko se gaji na otvorenom, pre sadnje ne sme postojati rizik od mraza niti će temperatura u narednom periodu biti ispod 15°C. Mesto sadnje treba biti zaštićeno od vetra, ali i od previše direktne sunčeve svetlosti. Pošto je kivano biljka penjačica, sadi se uz mreže, zidove ili ograde kako bi se mogao peti. Može se gajiti na goloj podlozi, zemlji koja je prekrivena malčom, crnom PE folijom ili armaturnom mrežicom.

Uzgoj u plasteniku

U plasteniku je važno rastojanje između sadnica koje ne bi trebalo da bude manje od 50-80 cm. Uz sadnice treba postaviti vertikalne rešetke kako bi se mogle penjati. Uslovi gajenja u plasteniku jesu da ima dovoljno vlažnosti i da se plastenik često provetrava.

Uzgoj u saksiji

U gradovima, kivano se može gajiti u saksiji na balkonima. Posude trebaju biti zapremine od 5 - 25 l. Oprašivanje pomoću insekata obično nije moguće u takvim uslovima, pa se vrši ručno, četkom. Zalivanje treba obavljati 2 - 3 puta nedeljno.

Zemljište

Kivano može dobro rasti na različitim tipovima zemljišta, ali najbolje uspeva na vlažnijim zemljištima jer voćka sadrži veliki procenat vode. U prirodi se može naći na dreniranom peskovitom zemljištu, glinovitom, ali ipak najčešće u aluvijalnom zemljištu pored tekućih voda. Da bi uspevao, zemlja mora biti lagana i sadržati najmanje 2 - 3% organske materije. Zemljište koje ispunjava sve navedene uslove i gde se kivano brzo razvija i raste jeste peskovito ilovasto zemljište koje se brzo greje i zadržava toplotu.

Kako se obrađuje zemljište na kome izrasta kivano zavisi od mnogo toga, a najviše od predkultura koje su bile na tom području. Ako su to bile neke od žitarica, dovoljno je pre sadnje zemljište plitko preorati. Međutim, ako je kukuruz bio ranije zasejan na tom prostoru, preporučuje se uništavanje celog nadzemnog dela biljke kukuruza i dublje oranje zemlje. Takođe, radi lakšeg plijevljenja korova, pre sadnje se zemlja može poprskati korov herbicidom, kao što je neselektivni herbicid Clampdovn 480SL, koji se priprema rastvaranjem 200 ml hebricida u 20 l vode.

Tehnika plodoreda je korisna protiv nakupljanja parazita čija koncentracija u zemljištu raste sa svakom ponovnom sadnjom iste biljke na istom tlu. Žitarice ili mahunarke se mogu koristiti kao predkulture jer ih napadaju različiti paraziti od onih koji napadaju kivano.

Tikvice, dinja, krastavci i slične biljke koje su srodne kivanu se ne preporučuju kao predusevi jer su napadane istim parazitima.

Klima

Kivanu je potrebno visoka temperatura vazduha tropskih i suptropskih oblasti. Optimalna temperatura vazduha bi trebala da bude između 26 - 30°C uz male oscilacije između dnevne i noćne temperature. Ako temperatura pada ispod 15°C, kivano prestaje da raste.

Uzgoj kivana

Uzgoj kivana je sličan uzgoju njegovih srodnika, poput krastavaca i dinja, koji se uzgajaju u svim krajevima Srbije. Zbog toga, uz uputstva koja ćemo vam ovde dati, svako se može, lako i bez straha, baviti uzgojem kivana.

Plodored

Lubenice, dinje, krastavce, razne vrste bundeva i druge biljke iz ove porodice treba izbegavati kao pretkulture kivana baš zbog sličnih bolesti i parazita. Uslov uspešne sadnje je to da pomenute biljke na nisu zasađene na toj podlozi najmanje četiri godine.

Dobri predusevi bi bile žitarice, mahunarke, razne vrste trava, krompir, paradajz, paprika i slično povrće.

Između redova kivana bi trebalo da postoji razmak od obično 1 - 1,5 m, a između sadnica unutar reda najmanje 50 cm. Takođe je važno postaviti sadnicama oslonac za penjanje u obliku mreže ili ograde.

Zalivanje

Zbog visokog sadržaja vode u plodu (oko 89%), kivano zahteva redovno zalivanje. U periodu slabih padavina, useve treba obilno zalivati dva do tri puta nedeljno. Ukoliko se kivanu ne daje dovoljno vode redovno, ženski cvetovi propadaju, što dovodi do znatno nižeg prinosa voća.

Đubrenje

Đubrenje pre sadnje je izuzetno važno a obavlja se u jesen. Preporuka đubriva za kivano je stajnjak i to 2 t po hektaru zemlje. Posle toga je potrebno zemljište preorati 30 cm u dubinu. Ako se zemljište ne đubri u jesen, đubrenje se može obaviti u proleće pre sadnje. Najbolje je vršiti đubrenje naizmenično organskim i mineralnim đubrivom, odnosno pored stajnjaka dobro je koristiti mikrobiološke poboljšivače zemljišta koji sadrže spore gljive Trichoderma aperellum.

Pored đubrenja pred sadnju, podjednako je važno i redovno prihranjivanje tečnim folijarnim đubrivima, po preporuci svakih 10 - 12 dana. Takva đubriva se mogu pripremiti i kod kuće. Od gaveza, rastavića ili koprive se može napraviti đubrivo koje podstiče razvoj biljke i deluju fungicidno. Mogu se koristiti i preparati na bazi minerala, kao što je preparat na bazi kvarca 501. Biljni dodatak na bazi biljnih aminokiselina povećava otpornost biljke. Treba ga koristiti prvo pre cvetanja, a zatim dve nedelje nakon cvetanja.

Razmnožavanje

Radi se o jednodomnoj biljci, sa odvojenim ženskim i muškim cvetovima na istoj stabljici. Muški cvet je najčešće na glavnoj stabljici, a ženski cvet na bočnim stabljikama. Na otvorenom terenu, oprašivanje najčešće vrše insekti prenoseći polen, a kod gajenja u zatvorenom, može se obaviti oprašivanje četkom.

Održavanje i nega

Kivano je jednostavna biljka i zbog toga i svoje izdržljivosti, zahteva istu količinu nege kao i ostalo voće i povrće. Za održavanje je potrebno odvojiti jednako vremena kao na održavanje vinove loze.

Održavanje zasada

Održavanje plantaža je slično održavanje plantaža krastavca i tikvice. Kivano može pravilno da raste jedino na laganom i rastresitom zemljištu, pa je najbitnija stavka uklanjanje korova.

Obrezivanje

Tokom rasta za kivano je potrebno redovno sprovoditi proces pinciranja, odnosno skidanje zaperaka. Mladi zaperci su mlade grančice koje rastu u pazuhu razvijenih listova. Važno je zaperke redovno uklanjaju, ponekad jednom nedeljno, i to ručno ili makazama. Time se sprečava prekomerno cvetanje biljke jer to otežava oprašivanje.

Pored pinciranja, preporučuje se i dekapitacija. Dekapitacija se vrši tako što se iznad poslednje iznikle cvetne grane otkine vrh biljke sa dva do tri lista. Ovo omogućava zaustavljanje nepotrebnog rasta biljke u visini, a time i ubrzano sazrevanje ploda.

Priprema za sledeću sezonu

Posle jesenje berbe, biljke se odlažu u kompost. Zemljište se đubri stajnjakom i preore na dubinu od 30 cm, a brazde ostaju otvorene preko zime i zatvaraju se u proleće.

Berba

Nakon oprašivanja cveta, plodu kivana je potrebno 30 - 35 dana da sazre. U Srbiji to najčešće bude u drugoj polovini avgusta i prvoj polovini septembra. Zrelo voće ima zlatno narandžastu koru i meku unutrašnjost. Berba se može obaviti i pre faze zrenja, dok su plodovi još mali i imaju meku zelenu koru, s tim da se tada jedu zajedno sa korom kao, na primer, krastavac.

Ako želite da ih jedete zrele, ali ste iz nekog razloga prinuđeni da oberete plodove pre nego što su potpuno zreli, rešenje je tretiranje ploda posle berbe etilenom, koji ubrzava sazrevanje.

Skladištenje

Kod skladištenja plodova kivana, najvažnije je paziti da se međusobno ne dodiruju i tako oštete na bodlje koje imaju na kori. Ako to nije moguće, treba otupiti njihove bodlje, pomoću brusnog papira na primer.

Preporučuje se čuvanje plodova na temperaturi 10 - 15°C i u takvim uslovima stajati i do 6 meseci. Temperatura mesta gde se skladišti kivano ne bi trebala biti previsoka niti sme da padne ispod 5°C, jer već na 4°C plod može da smrzne.

Bolesti

Nema mnogo bolesti koje napadaju ovu biljku i zbog njene otpornosti nije često ugrožen. Međutim, nekada se jave bolesti kao što je pepelnica (Erisiphe cichoracearum), plemenjača (Pseudoperonospora cubensis) i virus mozaika krastavca.

Pepelnica

U Srbiji su poznate dve vrste gljivica koje izazivaju pepelnicu i to su Golovinomices cichoracearum i Podosphaera fuliginea. Ova gljivična bolest biljke se prepoznaje po belim i svetlosivim mrljama ili premazima na listu. List koji je obložen ovim premazom počinje da žuti i da se suši. Ukoliko se bolest ne tretira, svi listovi na biljci mogu da se osuši. Pojava pepelnice je češća kod uzgoja kivana u plasteniku.

Važno je uništiti sav korov u blizini biljke jer i oni mogu biti prenosnici ove bolesti. Takođe, već kod prvih znakova pepelnice, biljku treba prskati fungicidima i to najbolje naizmenično sa nekoliko vrsta. Fungicidi koji sadrže miklobutanil, azoksistrobin i slične aktivne supstance su efikasni a mogu se identifikovati po Pk ili Ec etiketi na pakovanju.

Plamenjača

Plamenjača (Pseudoperonospora cubensis) jeste gljivična bolest koja može uticati na kivano u bilo kojoj fazi razvoja. Prepoznaje se po zelenkasto-žutim pegama po listovima, što izgleda kao da je list bio zahvaćen plamenom. Na donjem delu lista su bele prevlake u kojima se nalaze spore gljive.

Ova bolest se leči tretiranjem biljke fungicidima, a u suzbijanju mogu pomoći i preparati napravljeni kod kuće. Dakle, listovi se sa obe strane trebaju naprskati preparatom 10 l vode, 1 l svežeg mleka i 1 kašikom sode bikarbone. Kalcijum iz mleka povećava otpornost biljke, a soda bikarbona deluje kao prirodni fungicid. Korisno je napraviti i takozvanu supu od koprive i rastavića. U ovom slučaju, kopriva pomaže otpornosti biljke, a preslica je prirodni fungicid.

Virus mozaika krastavca

Virus mozaika krastavca je virusna bolest koja se prenosi na biljke preko insekata. Simptom bolesti su svetle mrlje i tamnosmeđe sićušne pege na listovima. Oboleo list se posle toga uvije i osuši.

Pošto je ovo virusno oboljenje biljke, pesticidi nisu rešenje problema. Najbitnije je odmah nakon prvih simptoma ukloniti zaražene biljke i time sprečiti da se bolest proširi na druge sadnice.

Štetočine

Biljka je prilično otporna na bolesti i nema mnogo štetočina koje je napadaju. Kod uzgoja na otvorenom, to mogu biti lisna vaš, lisni miner i baštenjska grinja (Tetranichus urticae). Kod uzgoja u plasteniku, javljaju se štetočine kao što je bela leptirasta vaš (Trialeurodes vaporariorum).

Lisna vaš

Lisna vaš je mali insekti veličine samo nekoliko milimetara. Vole da se okupljaju na bujnim i vlažnim biljkama i škode biljci tako što iz nje sišu sokove i tako je iscrpljuju. Takođe, prenosnici su i mnogih virusnih bolesti na biljkama.

Protiv lisne vaši se koriste sistemski insekticidi, kao što je alfacipermetrin. Kod kuće se može praviti preparati od pepela, alkohola, sapuna, koprive i sl.

Lisni miner

Lisni mineri su larve buba, gusenice leptira i slične larve koje prave hodnike ili "mine" u osnovi lista, posle čega list vene. Mogu se suzbiti insekticidima, od kojih je najpoznatiji insekticid NeemAzal TS, kojim se prekida životni ciklus velikog broja različitih vrsta ove štetočine.

Baštenska grinja

Baštenska grinja (Tetranichus urticae) se naziva i koprivina grinja ili obični crveni pauk. To je izuzetno mala štetočina čija odrasla jedinka ima veličinu do 0,6 mm i crvenkaste je ili narandžaste boje. Hrani se listom i posle nje list izgleda kao da je prošaran mermernom šarom, a kasnije se osuši.

Za suzbijanje ove grinje koriste se fungicidi čija je aktivna supstanca sumpor. Neki od efikasnih preparata u Srbiji su Phytopack, Spidex i sl. Štetočine se takođe mogu kontrolisati uz pomoć njihovih neprijatelja u prirodi, kao što je to grinja Ambliseius cucumeris.

Bela leptirasta vaš (štitasti moljac)

Bela leptirasta vaš (Trialeurodes vaporariorum) ili štitasti moljac je štetočina koja voli  vlažnost i visoku temperaturu vazduha i zato je česta u plastenicima. Radi se o malom, belom insektu, veličine nekoliko milimetara, koji sleće na listove kivana i siše sokove posle čega se kivano suši.

Moljac se suzbija biološki uz pomoć parazitske ose Encarsia farmosa koja svoja jaja polaže u larve moljca. Međutim, zbog dlakavih listova kivana, to nije najbolja opcija za suzbijanje. Zbog toga je najbolje koristiti insekticide kao što su razni piretroidi, neonikotinoidi ili organofosfati za zaštitu kivana od ove štetočine.

Upotreba kivana

Zbog svog organskog sastava, kivano je našao svoje mesto u ishrani i medicinii ima široku upotrebu. Bogat je vitaminom C, gvožđem i kalijumom. Sadrži manje količine fosfora, kalcijuma, magnezijuma, raznih antioksidanata i mnogih drugih korisnih materija. Koštice kivana su bogate masnim kiselinama.

Zdravlje

Kivano odlično utiče na ljudsko zdravlje. Brojni antioksidansi koje sadrži pomažu u borbi protiv slobodnih radikala i to jača naš imuni sistem. Primer je vitamin E, kojim je kivano bogat i koji je dobra zaštita organizma.

Zbog velike količine kalijuma u kivanu, pomaže u ublažavanju simptoma gastrointestinalnih oboljenja, a zbog oleinske kiseline u semenu, pomaže u snižavanju krvnog pritiska kod ljudi koji imaju problem sa hipertenzijom.

U kozmetičke svrhe se koristi zbog vitamina A kojeg sadrži, a koji je bitan u nezi kože. Takođe, u nekim zemljama se veruje da njegova pulpa ubrzava proces zarastanja i zato se stavlja u preparate za ranjenu kožu.

Kuhinja

Kivano je voće koje se  može jesti sveže kao i svako drugo. Najlakše je da se prepolovi i kašikom izdubi njegova meka unutrašnjost. Koštice su takođe jedu i izuzetno su zdrave.

Kivano ima blag ukus koji prija gotovo svima, pa je čest sastojak raznih voćnih salata i koktela.

Osim ploda, jestivo je i lišće. Priprema se na isti način kao i listovi spanaća, pa se od njih može napravite ukusan sos ili zdrava, niskokalorična krem-supa.

Zanimljivosti

Kivano je divlja biljka koja potiče iz centralnog i južnog dela afričkog kontinenta duž pustinje Kalahari i u prošlosti je bila vredan izvor tečnosti za ljude koji su putovali ili živeli u toj pustinji.

Ostatak sveta upoznat je sa kivanom tek tridesetih godina prošlog veka. Prva zemlja koja je uzgajala kivano van afričkog kontinenta bila je Novi Zeland, a to je danas jedan od vodećih izvoznika ove biljke.

Pored ovih, zemlje u kojima se danas gaji su zemlje Južne Amerike, Sjedinjene Američke Države, Australija i Novi Zeland, mnoge afričke zemlje, a sve je popularniji i širom Evrope.

Ukus kuvana se zapravo ne može jasno definisati. Neki smatraju da je mešavina ukusa tikvice, krastavca, dinje, limuna i banane.

U plodu kivane nije pronađena ni jedna štetna materija. Sastoji se od 89% vode. Korisan je u dijetalnoj ishrani zato što sadrži samo 44 kcal u 100 g. Po evropskim standardima, da bi se plod kivana svrstao u prvoklasni proizvod, mora težiti 240 - 260 g i biti dug najmanje 100 mm.

Foto: Frank Vincentz / CC