Kelj (lat. Brassica oleracea var. Sabauda) dvogodišnja biljka iz porodice krstašica. Veoma je cenjen i tražen. Po svom izgledu kelj najviše podseća na kupus. Neretko se kod nas ove dve vrste povrća pomešaju, ali listovi kelja su naborani i ne prijanjaju se najbolje jedan uz drugi, te je u tome najveća razlika između njih. Ova razlika se najbolje primeti kada se kelj raseče na pola.
Listovi kelja unutar glavice su žućkaste boje, a oni spoljašni su zelene boje i nalaze se na kratkim drškama ili su sedeći. Gajenje kelja je lakše nego gajenje kupusa, jer kelj bolje podnosi niske temperature i mrazeve, ali i visoke temperature, pa i sušu. Zato je kelj zgodno gajiti u toplijim krajevima, gde bez problema može da prezimi.
Međutim, za razliku od kupusa, kelj ne može da se kiseli kao kupus ili da se od njega napravi sveža salata.
Postoje kultivari kelja, koji se zbog svog dekorativnog izleda koriste kao ukrasne biljke.
Vrste kelja
Osnovne sorte kelja su kelj pupčar, kelj lisnati i kelj raštika.
Kelj pupčar
Osim zvaničnog naziva kelj pupčar je poznat i kao briselski kupus ili prokelj. Od drugih varijeteta kupusa razlikuje se po tome što formira visoku i jaku stabljiku koja može dostići visinu i do jednog metra. Reč je o veoma otpornoj biljci, pa nije čest slučaj da ga na njivi prekrije sneg. Plodovi ove povrtarske kulture najbolji su za konzumiranje nakon prve slane, jer su tada znatno ukusniji.
U odnosu na kupus ima veću hranjivu vrednost i sadrži oko 85% vode. Sadrži 4,3% belančevina, a stručnjaci navode da je njihov kvalitet približan onim iz mesa, mleka i jaja. Ova sorta je bogata vitaminima A, B, C, ali i kalijumom, fosforom, kalcijumom, sumporom, gvožđem, bakrom i mnogim drugim elementima. Najčešće se gaji iz rasada i veoma je važan u plodoredu, pa ga iskusni proizvođači sade nakon skidanja ranih povrtarskih kultura.
Lisnati kelj
Lisnati kelj ili brassica oleracea var. Acephala "Toskano".Ova vrste kelja je još poznata pod nazivom Cavolo Nero što znači crni kelj. Postoji i narodni naziv - toskanski kelj. Bila je poznata kao baštenska biljka još starim grcima i rimljanima. Smatra se da vodi poreklo iz Toskane. Rasta kao mali razgranati žbunić sa puno listova. Smatra se da posle prvih mrazeva još boljeg ukusa. Odlična je za zamrzavanje. Ukus postaje još aromatičniji, slađi i izraženiji.
Lisnati kelj može da se koristi za pravljenje salata, čorbi, ceđenih sokova, smoothie-a, za pravljenje pesta (isto kao što se pravi pesto od bosiljka, samo što se u ovom slučaju stavi lišće lisnatog kelja), kao zamena za blitvu ili spanać, a takođe može da se upotrebljava obaren, propržen na maslinovom ulju sa belim lukom ili da se od njega napravi neka vrsta čipsa.
Kelj raštan
Brassica oleracea L. convar.acephala (DC.) Alef., raštan, raštika ili rašćika. Ova vrsta kupusnjača se ređe gaji. Uglavnom se gaji u Mediternskom pojasu.
Raštan ili raštika je biljka koja ima baš dosta različitih varijeteta kako po visini koja može ići od 0,5 m, pa sve do preko 2 m, tako i po obliku listova i njihovom položaju. Tako da postoje oni sa ravnim po ivicama listovima, dok su kod drugih sorti listovi sa kovrdžavom ivicom.
Postoje i druge vrste kelja koje su dosta rasprostranjene, a to su:
Zeleni kelj
Glavna odlika ove sorte su njeni čipkasti smaragdno zeleni listovi, koji čak i kada sazreju ne gube svoju sjajnu boju. Ovu sortu kelja odlikuje maksimalan kvalitet čuvanja, pa se ubrani rod može čuvati u frižideru u plastičnoj kesi nekoliko meseci.
Crveni kelj
Karakteristična osobina ove sorte je u čipkastim tamno ljubičastim listovima, izraženih purpurnih nijansi. Ovo povrće ima veliku količinu antioksidanata, antocijanina i flavonoida. Listovi kupusa ove sorte po svom sastavu nisu ništa lošiji od grožđa koje sadrži antioksidante i razne vitamine.
Kovrdžavi kelj
Ovaj kelj ima odlična dekorativna svojstva, a dobio je ime zbog svog neobičnog lišća. Stoga, mnogi baštovani sade ovo povrće samo kako bi ukrasili svoju baštu. U isto vreme, zreli sočni listovi imaju blagi slatkast ukus, što omogućava pravljenje originalnih salata i različitih rolnica od njih. Listovi ove sorte kelja, za razliku od drugih sorti, su glatki su, sa primetnim ljubičastim obodom po ivicama.
Reed
Ova sorta ima neverovatan ukus koji savršeno nadopunjava različita egzotična jela i salate. Ova sorta kelja raste na jakim stabljikama sa dugim talasastim lišćem. Po izgledu, ova sorta podseća na lišće čaja ili celera.
Redbor
Ova sorta kelja veoma podseća na palmu sa tamnim, bordo boje lišćem. Često dostiže visinu od jedan i po metara. Redbor uopšte nije osetljiv na mrazeve, pa ga često možete skuvati tako da jedva otresete sneg sa nje.
Refleks
Sorta "Refleks" ima sivo-zelene valovite listove i odličan ukus. Razlikuje se u visokoj produktivnosti i prosečnoj zrelosti. Uz to, ova sorta je jedan od dragocenih sastojaka u dijetalnoj i zdravoj ishrani.
Skarlet
Listovi su veliki, veoma sočni, lepe zeleno-ljubičaste boje. Sa početkom hladnog vremena, ta boja prelazi u tamno ljubičastu boju, boju mastila. Rozeta je visoka oko 50 cm. Ova sorta je bogata vitaminima A i C.
Sibirska sorta i sorta Premijer
Za baštovane u severnim regionima možemo preporučiti da obrate pažnju na ove dve sorte. Ove sorte se ne boje hladnog vremena, otporne su na štetočine i razne bolesti. Uspešno se mogu uzgajati na severnom Uralu i u Sibiru.
Sadnja kelja
Kelj može da se sadi tokom cele godine. Sve zavisi od sorte koju ćete da uzgajate i od dužine vegetacije. Na primer, za rane sorte kelj se sadi na razmak 40 x 40 cm ili 50 x 50 cm, a za krupne sorte na razmak 60 x 40 ili 65 x 50 cm.
Vreme sadnje
Pri proizvodnji iz rasada može se sejati u martu i aprilu u različitim vrstama zaštićenog prostora, da bi se rasadio u aprilu ili maju za letnju, odnosno jesenju potrošnju. Međutim, u našim uslovima za zimsku proizvodnju najbolje je ako se setva vrši krajem maja, a rasađuje krajem juna ili početkom jula.
Priprema za sadnju
U cilju pripreme zemljišta za sadnju kelja, obavlja se osnovna obrada zemljišta. Kao pravilo, obavlja se u jesenjem i zimskom periodu, odmah nakon osnovnog đubrenja. Oranje se vrši na dubinu od 30 cm. Tako preorana brazda se ostavlja sve do proleća, kada počinje priprema zemljišta za sadnju rasada kelja. U slučaju da se planira kasnija sadnja rasada kelja, obrada zemljišta koja podrazumeva đubrenje, oranje, tanjiranje, kultiviranje, kao i ravnanje površine, obavlja se u jednoj fazi. Cilj je popunjavanje rupa i depresija na površini da se ne bi zadržavala voda, kao i rastresanje zemljišta i dobijanje dobre strukture zemljišta u sloju od 8 - 10 cm.
Sadnja iz semena
Seme kelja se mora sejati u tople leje, u plasteniku ili stakleniku, u novembru i decembru, ukoliko želite da dobijete ranu prolećnu proizvodnju. Nakon 30 - 35 dana se rasađuje.
U principu, semena kelja mogu da klijaju čak i na 5°C, mada je ova temperatura daleko od optimalne. Zbog toga se mogu saditi direktno u zemlju, počev od prve dekade aprila. Kada se bira mesto, mora se uzeti u obzir da ova kultura, kao i ostale kupusnjače, voli toplotu i sunčevu svetlost. Čak i najmanja senka može dovesti do toga da lišće postaje manje, grublje i da mu boja bledi. Biljka će preživeti u takvim uslovima, ali će prinos primetno opasti. Seme se seje u otvoreno tlo početkom ili sredinom aprila. U gredici na razmaku od oko 50 cm, formiraju se brazde dubine 3 - 4 cm, koje se moraju dobro politi. Odozgo se semenke posipaju tankim slojem humusa. Kako sadnice budu rasle, zasad treba proređivati. Prvi put - u fazi drugog pravog lista, zatim - četvrtog ili petog. Kao rezultat, između susednih biljaka trebalo bi da se napravi razmak od oko 40 cm ili malo više.
Pre pojave izdanaka, gredicu treba prekriti plastičnom folijom. Zatim, da bi se sadnice bolje razvijale, preporučuje se postavljanje lukova i zatezanje, prekrivanje određenim pokrivnim materijalom. Može se skinuti nakon mesec dana, kada sadnice narastu do veličine odrasle sadnice. U ovom slučaju neki baštovani praktikuju sadnju kelja u septembru, pre zime, pa prvi prinos možete dobiti već pre prvih mrazeva. Veliki plus ovakvog načina sadnje je da štetočine i bolesti mnogo manje napadaju biljke. Na zimu se rozeta odseče, ostavi se samo kao mali "panjić" visine od oko 5 cm. Na proleće, a već u maju, mlado lišće može da se upotrebljava u ishrani već.
Sadnja sadnice
Sadnja kelja se vrši u toplim lejama da bi se omogućilo što ranije dobijanje plodova za prodaju. Na stalno mesto sadnice se sade nakon otprilike mesec dana.
Razmak između redova treba da bude oko 60 cm, dok se za biljke unutar jednog reda pravi razmak od 50 cm. Ovo je sklono promenama u odnosu na to koja se sorta gaji, ima ih različite bujnosti. Gajenje kelja će biti manje uspešno ako se ostavi suviše mali prostor između biljaka, plodovi će biti manji i to je pogodno okruženje za razvoj bolesti.
Uzgoj u bašti
Ukoliko se odlučite da gajite kelj na okućnici za lične potrebe, potrebno je da ga posadite tako da se nađe u zavetrini, jer se može desiti da jak vetar obori pojedinačne stabljike. Takođe, uz biljku možete da postavite potporni štap.
Takođe, morate imati u vidu da uzgoj treba da se vrši na osunčanom ili delimično osunčanom, plodnom, humusnom, srednje teškom, peščanom, ilovastom, blago kiselom, dubokom baštenskom zemljištu, obilno prihranjenim kompostiranim stajskim đubrivom ili sličnim organskim đubrivom. Tlo mora biti takođe dobro snabdeveno azotom, fosforom, kalcijumom i drugim hranjivim materijama, posebno kalijumom, da bi prinos bio dobar,zdrav i prijatnog mirisa i ukusa.
Zemljište
Kelj zahteva hvalitetno, humusno zemljište. Takođe, kelj može da uspe skoro na svakom zemljištu, ali to zemljište mora da je strukturno, da dobro propušta vodu i vazduh, da je duboko i da je blago kiselo sa pH 6 - 6,5.
Klima
Uz optimalnu temperaturu od 20°C, seme kelja klija, a biljka niče za 5 - 6 dana. Za vegetativni rast biljke optimalna temperatura je od 15 - 20°C. Biljka prestaje da raste na temperaturi koja je veća od 25°C. Kada uslovi ponovo postanu povoljni, rast biljke će se nastaviti.
Uzgoj kelja
Kelj je povrće koje se kod nas malo uzgaja, iako je u svetu veoma cenjeno. On se u ishrani koristi kao kupus ili raštika, a na razne načine. Prija mu umereno topla i vlažna klima, a veoma dobro podnosi mrazeve od -10°C, pa čak i kratkotrajne, od -15 do -20°C. Zbog toga je ovo povrće pogodno za kasno jesenju i zimsku potrošnju.
Slaganje kultura
Prva bitna stavka koju treba spomenuti jeste da je nepohodno poštovanje plodoreda, ne samo u odnosu na gajenje kelja, nego i sve ostale kupusnjače kao pretkulture. Dobre kulture koje se mogu gajiti pre njega su sve mahunarke, zatim krompir, krastavci i strna žita. Na istoj površini se može gajiti tek nakon 3 - 4 godine. Sam kelj je dobra pretkultura jer posle sebe ostavlja jako malo korova i dosta organske mase.
Zalivanje
Na početku mladi rasad treba zalivati redovno, dok ne ojača. Ako su suše, onda ga treba zalivati svako veče. Kasnije, kada rasad ojača, zalivanje se smanjuje.
Đubrenje
Kada se zemljište priprema za sadnju rasada kelja, treba dodati što više humificiranog stajskog đubriva, kao i NPK đubrivo u sledećim proporcijama: 12:11:18. Uz to treba dodati 3 MgO ili neku sličnu kombinaciju koja uključuje kristalno đubrivo.
Prihranu treba vršiti 10 dana od presađivanja, ako se u zasadu koristi sistem navodnavanja kap po kap. Prihrana se obavlja dva puta nedeljno.
Kada je u pitanju uzgoj kelja u polju, onda treba obaviti tri prihrane prilikom kultivacije. Prihrana prestaje kada veličina glavica zatvori redove.
Takođe, u oba slučaja treba imati na umu, da se sa prihranom treba prestati 10 pre početka berbe.
Razmnožavanje
Kelj se razmnožava semenkama, ali se treba sačekati proleće. Do kraja sezone kelj ostaje jedina dekoracija u bašti, lagano podnoseći prve mrazeve, pa čak i sneg. Ali ako želite da se divite ovoj biljci i duže, deo možete presađivati u saksije. Uz zalivanje i svežinu na verandi, kelj će cvetati još mesec ili dva. Nakon toga, možete da odrežete spoljne listove i stavite ih u kutiju sa vlažnim peskom, zajedno sa grudvom zemlje. Stabljike treba prekriti do lišća. Kutija se uklanja u podrum ili garažu. Tako se čuvaju do proleća. Sade se u gredice i prihranjuju. Na leto se prikupljaju semena. Za sadnju se mogu koristiti narednih 5 godina.
Održavanje i nega
Nega zasada kelja od samog početka uključuje okopavanje korova i povremeno zalivanje. Dok je zasad mali, zalivanje je potrebno redovno, kao i uklanjanje korova plevljenjem. Takođe, treba pratiti prisustvo štetnih insekata i bolesti koje mogu da napadnu kelj, a koje su inače karakteristične za sve kupusnjače. Ukoliko se odradi neprimereno đubrenje dolazi do lošijeg ukusa kelja.
Berba kelja
Na malim površinama, na primer u bašti, može da se primenjuje sukcesivna berba, tj bere se po potrebi odozdo nagore, pri čemu se sa berbom možete početi u oktobru, pa da završite do januara, ponekad možete brati i do proleća, pošto je kelj veoma otporan na niske temperature. Na velikim površinama kelj se bere jednokratno u novembru, a najčešće ručno odsecanjem ili kidanjem glavica, iako u svetu postoje i uređaji za mašinsko ubiranje. Prinosi kelja su najčešće od 10 - 15 t / ha. Osim glavica za ljudsku ishranu mogu da se koriste listovi, a posebno su visokog kvaliteta posle pojave mrazeva. Ostaci stabala i listova mogu se iskoristiti kao hrana za stoku.
Skladištenje
Kada je u pitaju čuvanje lisnatog povrća, treba reći da je takvo povrće najbolje čuvati u frižideru ili nekoj hladnoj prostoriji, glavicama okrenutim prema dole. Takođe je poželjno da se međusobno ne dodiruju kako bi se sprečilo stvaranje vlage. Kao što važi i za ostalo povrće, nikad ne smete da im skidate listove i perete ih zbog povećane vlage među listovima.
Postoji i opcija da se male glavice ostave na stabljici koja se očisti od listova i tako ubere. Ukoliko se odlučite za ovaku berbu, onda se stabljika sa glavičicama skladišti na temperaturu koja je malo ispod 0°C.
Kelj se skladišti u duboke gajbice. Temperatura skladišta treba da se kreće od 0 do 1°C i relativne vlažnosti od 95%, sa dobrom ventilacijom. Ukoliko ga očekuje dug transport, potrebno ga je prekriti papirnom folijom.
Kelj se nakon branja može se čuvati u plastičnoj kesi u frižideru do mesec dana.
Bolesti
Otpornost kelja na bolesti je dosta dobra, pa uz pravilnu negu i pridržavanje svih pravila sadnje, ova biljka retko pati od gljivica, bakterija i virusa.
Plamenjača
Bolest ćemo primetiti već na mladim biljkama u obliku gubitka boje lišća, žutila i sivo-bele prevlake na poleđini lišća. Biljke zbog toga ne mogu uspeti. U kasnijoj fazi rasta i razvoja na "odraslim" biljkama pojavljuje se u obliku žutila i paučina na donjoj strani listova. Za kontrolu bolesti ili njenog pojavljivanja uopšte treba voditi računa o nabavci zdravog i testiranog sadnog materijala, a svakako treba paziti i na rotaciju useva. Veći proizvođači će verovatno primeniti neke od fungicida.
Tamna trulež
Vrlo rasprostranjena bakterijska bolest koja je izuzetno aktivna za vreme visokih temperatura i velike vlažnosti vazduha, posebno na površinama koje se navodnjavanim kišenjem, odnosno orošavanjem.
Bolest se manifestuje promenama na lisnom tkivu u obliku žućkastih mrlja u obliku slova "V" veličine 1 - 3 cm. Uzročnik bolesti širi se venama do stabljike, usled čega biljka zaostaje u razvoju, plodovi su manji ili umiru. Osnovna mera zaštite je poštovanje rotacije useva i uništavanje biljnih ostataka, kao i korova iz porodice krstaša. Bolest se može širiti i štetnim insektima, puževima i zaraženim alatom, pa je neophodno preduzeti potrebne mere. Hemijska kontrola ponekad ne daje očekivane rezultate, ali se preporučuje preventivna intervencija biološkim preparatima koji sadrže Bacillus subtilis ili neke druge korijenske organizme.
Pegavost
Pegavost je bolest koju izaziva štetna gljivica Alternaria i napada gotovo sve kupusnjače. Štete koje čini znaju biti velike a gubitci skoro 100%.
Manifestuje se kao lisna mrlja (tamno smeđa ili crna) koja napada sve ostale nadzemne delove biljke. U početku su ove mrlje jako male, oko 2 mm, a vremenom narastu do veličine od 25 mm. U suzbijanju ove bolesti prvenstveno treba primeniti neke tehničke, ali dobro poznate mere, poput poštovanja rotacije useva, pažljiv odabir semena i izbegavanja sadnje na poljima gde su uljana repica ili repa u blizini. Za veće površine može da se razmotri i primena hemijske zaštite kao što su IBE jedinjenja i strobilurini.
Štetočine
Postoji veliki broj štetočina koje vole da se hrane nežnim, sočnim listovima kelja. Ali rizik od infekcije se može smanjiti jednostavnim preventivnim merama. Većina štetočina ne voli oštre, jake mirise. Stoga je korisno po obodu oko gredice sa keljem posaditi marigold, nasturcijum, neven, lavandu i bilo koje drugo začinsko bilje.
Većina ovih biljaka takođe privlače pčele i druge insekte. Zasad se može svakih 7 - 10 dana prskati infuzijama od tih istih biljaka. Takođe, kao sirovine koriste se strelice luka i belog luka, vrhovi paradajza i krompira, kore limuna i pomorandže, mleveni biber, senf u prahu. Pogodno je razblaženo sa vodom sirće, 1:10, amonijak, kalcinirana soda (25 - 30 ha na 10 l), pena sapuna, koji se koristi u domaćinstvu ili zelenog kalijevog sapuna. Zemlja u gredici u vašoj bašti može da se pokrošpi mešavinom drvenog pepela sa crvenom ljutom paprikom i duvanskim mrvicama ili koloidnim sumporom. Same biljke se pospu odozgo drobljenom kredom ili aktivnim ugljem. Oko osnove stabla se može napraviti "barijera" od iglica jele, od peska, pepela i usitnjenje ljuske oraha ili jajeta.
Kada su u pitanju leptiri i drugi leteći insekti, protiv njih se mogu primeniti ručno napravljene zamke, kao što je postavljanje posuda, napunjenih šećernim sirupom, pekmezom, medom razblaženim sa vodom, postavljanje komadića kartona premazanih vazelinom, lepkom ili lepljivom trakom za hvatanje muva.
Kupusni štitasti moljac ili kupusna bela mušica
Kupusni štitasti moljac ili kupusna bela mušica je štetočina koja zadnjih godina, posebno u julu i avgustu, nanosi veliku štetu kupusnjačama. Razlog tome su mnogobrojne klimatske promene, pošto naša klima, posebno na kontinentu, sve više poprima karakteristike tropske klime, a što je rezultiralo pojavom ovih novih štetočina koje su se zapravo "doselile" iz područja za koje je karakteristična takva klima.
Ovaj štetnik je zapravo mali insekt čije su telo i krila prekriveni finim belim voskom u prahu, tako da ga je lako prepoznati i uočiti po toj belini. Naseljava donje delove lišća biljke. Kada protresete zaraženu biljku, gotovo "roj" ovih insekata će izleteti iz nje, zbog čega ćemo znati da ju je napala upravo ova štetočina. Ona pravi štetu isisavanjem biljnog soka, što dovodi do slabljenja biljke i njenog zaostajanja u rastu, a osim toga izlučuje tzv. mednu rosu na kojoj se naseljavaju patogene gljive, što posledično vodi ka tome da je ta biljka toliko "zagađena" da nije više za konzumiranje. Ova štetočina napada kelj, kelj, kupus, karfiol i brokoli. Treba napomenuti da se štetočina širi naročito zaraženim sadnim materijalom, a kasnije i tokom leta među usevima. Profesionalni proizvođači pribegavaju upotrebi pesticida, čija se upotreba ne preporučuje u baštama. Osim toga nije ih lako ni nabaviti. Za borbu protiv ove štetočine prvenstveno se predlaže pažljiv odabir sadnog materijala. Uz to, treba uzeti u obzir i činjenicu da muški štetočine prezimljuju u plastenicima koje je potrebno ukloniti na kraju sezone, kao i da se i neki korovi moraju uništavati tokom cele sezone, posebno u jesen.
Kupusna muva
Kupusna muva ili Delia radicum je ozbiljna štetočina koja je manje aktivna tokom leta, ali zato uzrokuje štetu u proleće kada oplođena ženka odloži jaja na vrat korena biljke ili u blizini zemlje. Štetočine su zapravo larve koje su bele do tamnije boje, cca. 10 mm. Zaražene biljke poležu i venu, a listovi postaju plavo-ljubičaste ili sive boje, pa izgledaju kao da im nedostaje vlaga. Ako se biljka iščupa, larve se mogu videti i u korenu. Oštećenja mladih, tek zasađenih biljaka su izraženija, ali mogu se javiti i kod već odraslih biljaka.
U cilju zaštite potrebno je izvršiti mere rotacije useva, pokriti biljke folijom i uništiti biljne ostatke. Prskanje insekticidima daje loše rezultate, tako da se zaštita svodi na zalivanje mladih biljaka insekticidom ili njegovim rastvorom od 70 ml po biljci (insekticidi na bazi dimetoata). Naravno, pitanje je može li se takva mera primeniti na većim površinama. Prihvatljivija mera bila bi potapanje sadnica u insekticidni rastvor.
Kupusni buvač
Ova štetočina često napada kupusnjače, a posebno tokom suvog i toplog vremena. Može da nanese najviše štete mladoj biljci. To su male bube dužine 1,5 - 3 mm, koje mogu biti plave, tamno zelene i crne boje. Neke vrste mogu imati čak i žutu liniju. Najviše štete nanose odrasli insekti, izgrizajući male rupice na lišću. Oni mogu prezimeti u zemlji, a u prolećnim mesecima izlaze i hrane se kupusnjačama. Ženke polažu jaja u tlo, a već tokom leta odrasli insekti mogu da nanesu štetu kelju i ostalim kupusnjačama. Zaštita se može postići postavljanjem sigurnosnih mreža koje sprečavaju ulazak tih štetočina, dok se hemijska deratizacija vrši samo kada je oštećeno više od 10% lišća.
Kupusne stenice
Kupusne stenice štetu nanose isisavanjem lišća što se manifestuje stvaranjem belkastih mrlja. Kada je u pitanju snažni napad, oni mogu pokriti čitavu površinu lišća. Ova bolest je posebno opasna za mlade biljke jer ih može uništiti.
Ove štetočine mogu da prezime pod biljnim ostacima ili čak u zatvorenom prostoru i ponovo razviju svoj ciklus u prolećnim mesecima. Otporne su na kontaktne insekticide, pa se iz tog razloga preporučuje primena hemijskih mera zaštite.
Gusenice
Štetne gusenice na kupusnjačama (gusenice kupusnog moljca, lisnih sovica, kupusovog belca i drugih) obično čine štetu izgrizavanjem lišća što može dovesti do defolijacije ili do činjenice da se glave kupusa ne mogu formirati. Pored oštećenja lišća, šteta može nastati zbog izmeta, što vodi ka smanjenju tržišne vrednosti kelja. U zavisnosti od vrste gusenice, primenjuju se insekticidi.
Kupusna lisna vaš
Kupusne lisne vaši su sivo-zelene boje, a oštećenja nastaju isisavanjem lišća što dovodi do savijanja i deformacije i na kraju isušivanja lišća. Oni mogu prezimeti kao jajašca na biljkama, a pogoduje im toplo i suvo vreme.
Upotreba kelja
Prilikom kupovine kelja trebalo bi da odaberete sočne, svetle listove jednake boje. Preporučljivo je nositi kelj nakon kupovine u posudi sa malo vode. Pogotovo ako je napolju toplo vreme. Listovi je potrebno dobro pregledati, uklanjajući sumnjive primerke. Zatim ga treba isprati u nekoliko voda u nekoj većoj posudi. Takođe se preporučuje natapati ga 15 - 25 minuta u dobro posoljenoj hladnoj vodi. Zatim ga treba ponovo isprati, te ukloniti žilave stabljike. Samo mekani delovi listova su dobri za ishranu. Na kraju, kelj treba osušiti na peškiru ili papiru.
Pošto mnoge vrste kelja se razlikuju po svom originalnom obliku lišća i bojama, tako da je korišćen i u pejzažnom dizajnu. Zahvaljujući krupnim rozetama i predivnim šarenim bojama, kao što su krem, ružičasta, ljubičasta i bordo, ukrasni kupus i ukrasni kelj mogu od običnog vrta da naprave pravi vizuelni spektakl. U tu svrhu može da se koristi od sredine jula do kraja oktobra.
Zimnica
Kulinarstvo
Kelj se u ishrani koristi na različite načine. Salate od različitog zeleniša i kelja su prave riznice vitamina za organizam. Osim u salatama, kelj se koristi za pravljenje sosa za pastu ili za rižoto, propržen na maslinovom ulju, sa belim lukom i crnim lukom.
U zdravoj ishrani kelj se koristi za izradu smutija i zelenih sokova od povrća. Zimi se može zamrznuti, a najgrublji listovi se kisele i mariniraju. Takođe, od kelja se mogu napraviti ukusni čips i lazanje.
Medicina
Kelj je sjajan izbor, ukoliko želite da vodite zdrav život i da se zdravo hranite. Zbog organosumpornih jedinjenja koje sadrži, kelj štiti naš organizam od raka pluća, prostate i debelog creva, ali i od karcinoma jajnika i raka dojke. Takođe je poznato da mnogi fitonutrijenti deluju kao antioksidansi, te sprečavaju slobodne radikale da oštećuju ćelije DNK i molekule holesterola. Osim gore navedenog, fitonutrijenti kojima je kelj bogat, imaju veliku ulogu u detoksikaciji organizma.
Koliko god koristan bio kelj, njegova upotreba kod određenih ljudi može da izazove neka neželjena dejstva. Ne preporučuje se da ga jedu oni koji pate od urolitijaze i kolelitijaze, jer ovo povrće sadrži oksalate. Povećani sadržaj vitamina K u povrću znatno će otežati razređivanje krvi. Konzumiraje kelja ponekad je izvor stomačnih i crevnih problema i može izazvati nadutost, dijareju i trbušne grčeve.
Zanimljivosti
Kelj je poreklom sa severa Italije, tačnije iz regije Milana. Nastao je od divljeg kupusa, a uzgaja se većinom samo na području Europe. Još od praistorijskog doba koristi se u ishrani.
Zanimljivo je da niko ne zna tačno gde se kelj prvi put pojavio. Nemci veruju da je on stigao iz Francuske, britanci su uvereni da je stigao iz Sibira, Holanđani tvrde da je kelj iz Nemačke. Postoji verzija da je kelj stigao u Ameriku na brodovima ruskih trgovaca, a kasnije se proširo u druge zemlje.
Postojeći na našoj planeti već odavno, ovaj kupus je odjednom postao predmet budne pažnje modnih kuvara i poštovalaca zdrave kuhinje, o tome se puno piše u medicinskim i kulinarskim časopisima širom sveta, o njemu se snimaju televizijski programi, postao je tzv."heroj" brojnih popularnih emisija, koje su posvećene pravilnoj ishrani. Hvaljen je i reklamiran od strane holivudskih mega zvezda.
Najranija spominjanja ove vrste kupusa datiraju još iz 6. veka pre nove ere. Proteklih vekova, ova biljka je bila veoma popularna u Evropi, uspešno su je uzgajali u mnogim zemljama, ali je početkom 17. veka ustupila mesto drugim vrstama kupusnjača koje su otpornije na bolesti. U Rusiji je zbog hladnije klime, posebno na severu, zbog otpornosti na mraz, ova vrsta kupusa bila veoma uobičajena do kraja 18. veka. Zatim se u evropske zemlje opet vratila iz Rusije u Petrovo doba, zahvaljujući trgovini. Iz Evrope je ova vrsta kupusa stigla u Ameriku, gde se širila pod imenom "crveni ruski kupus".
Istovremeno, u Rusiji je ova vrsta kupusa postepeno izgubila na značaju, povlačeći se "pod naletom" uspešnijih rođaka kupusa. I dan danas se u svetu neke sorte kelja još zovu "crveni ruski kupus". A u Španiji i Engleskoj ovu vrstu kupusnjača zovu sibirski kupus.
27Danas postoji više od 50 sorti kelja, a najčešće su toskanska sorta i kovrdžava. Ovaj predstavnik porodice kupusnjača ima velike, guste, listove, a mnoge sorte imaju i kovrdžave listove, koji mogu biti ne samo zelene boje, već i plavkasto-ljubičaste, pa čak i crvene boje, a posle prvih mrazeva poprimaju sočnu ljubičastu boju. To čini da ovaj kupus bude originalan ukras bilo koje bašte. Upravo se ova vrsta kupusa smatra prethodnikom svih vrsta kupusa koji danas postoje.
Foto: distel2610 / Pixabay
Ostavite odgovor