Mimoza

Mimoza (lat. Acacia dealbata), nosi još i naziv srebrna akacija, predstavlja zimzelenu, brzorastuću drvenastu biljku i pripada familiji mahunarki (Fabaceae), zajedno sa graškom, bobom, mahunama, bademom, kikirikijem, sojom i rogačem. Vodi poreklo iz Jugoistočne Australije, odnosno Viktorije, New South Walesa i Tasmanije i raste u mediteranskim krajevima, umerenim, kao i tropskim planinskim oblastima.

Dostiže visinu i do 30 m i često se sadi kao biljka za sprečavanje požara. Listovi su plavozelene do srebrnasteboje, dvoperasti, dužine 1 - 12 cm, a mogu biti i do 17 cm, širine 1 - 11 cm, imaju 6 - 30 parova liski, sa po 10 - 68 parova listića, koji su dugi 0,7 - 6 mm, a široki 0,4 - 1 mm.

Cvetovi formiraju grozdaste cvasti, koje su velike i podeljene na brojne manje kuglaste cvasti svetložute boje,  koj se sastoje od po 13 - 42 cvetova. Plod je mahuna, dugačka 2 - 11,5 cm, spljoštena i široka 6 - 14 mm. Unutar nje se nalaze semenke. Životni vek je obično oko 30 - 40 godina, a kada uvenu, u prirodi na mestu gde su rasle niču druge biljne vrste, ali ne i grmlje.

Kod biljaka koje rastu u planinskim oblastima sa mnogo vlage, na kori se javlja beli lišaj, po kome je i dobila ime "srebrna akacija". Latinski naziv "dealbata" se takođe odnosi na tu pojavu.

Ima velike sličnosti sa Acacia decurrens koja izgleda kao obična mimoza i predstavlja jednu vrstu roda mimoza. Stare biljke se sreću u prirodi, ali kako se gaji kao dekorativna biljka, stalno se stvaraju nove vrste. Najveću popularnost ima vrsta Accacia delbata koja se gaji u velikom delu Evrope kao ukrasno drvo i za sprečavanje erozije zemljišta, a cvetovi se prodaju kao rezano cveće u cvećarama. Miris im je jak i opojan, podseća na miris ljubičica.

Vrste mimoza

Mimoza pripada podvrsti Botry Cephaleae koja pripada podrodu Phyllodieneae i rodu Acacia. Vršenjem analize genomske i hloroplastne DNK, kao i morfoloških karakteristika, ustanovljeno je da su zajedničke karakteristike polifiletske, mada se povezanost nekih vrsta koje imaju sličnu morfologiju, do danas nije potvrdila. Acacia dealbata ima najviše veze sa sledećim vrstama bagremovki: Acacia nanodelbata, Acacia mearnsii i Acacia baileyana.

Mimoza se deli na dve osnovne podvrste - Acacia dealbata subsp. subalpina i Acacia dealbata subsp. dealbata.

Acacia dealbata subsp. dealbata

Ova podvrsta raste na u nizijskim predelima, kao i na umerenim visinama, stablo dostiže visinu od 30 m, a listovi dužinu 5 - 12 cm. U prirodi se često sreće u Jugoistočnoj Australiji i Tasmaniji. Postoji nekoliko vrsta, koje imaju dosta razlika međusobno, a u Australiji se najčešće pronalaze Acacia dealbata "Kambah Carpet" i Acacia dealbata var. Pendula. U prirodi rastu u suvim ili vlažnim šumama, na visini 350 - 1000 m, kao i u jamama, na padinama, obalama  reka, ivicama močvara i visoravnima.

Kora stabla je najčešće sive, smeđe ili sivosmeđe boje, glatka dok su stabla mlada, a kasnije može dobiti dublje brazde i pukotine. Mlade grane su oble i umereno uglaste, prekrivene nežnim dlačicama, plavozelene ili beličaste boje. Mladi vrhovi listova su takođe bele, beložute ili krem boje i prekrivene gustim nežnim dlačicama.

Listovi su plavosive ilil srebrnozelene boje, dugi 6 - 17 cm, naizmenično složeni i imaju kratku lisnu dršku sa sitnim dlačicama dugu 1 - 15 mm. Nastavak lisne drške, na sebi nosi mnoštvo parova lisnih grana, 10 - 30, dug je 3 - 17 cm, prekriven dlačicama i na mestu gde se spajaju parovi grančica nalazi se sitna izdignuta žlezda. Svaka lisna grančica, koja je dužine 15 - 55 mm, može na sebi imati 14  - 68 parova malih, duguljastih, uskih listova dužine 1,5  - 6 mm i širine 0,4 - 1 mm.

Acacia dealbata subsp. subalpina

Ova podvrsta je nešto manja i ima manje listove. Dostiže visinu do 5 m, ponekad i do 10 m, a listovi su dužine 1,5 - 8,5 cm. Sreće se najčešće na većim nadmorskim visinama u Jugoistočnoj Australiji i na severoistoku Viktorije. Nije našla način da se prilagodi na uslove van svog prirodnog staništa.

Uzgoj mimoze

Mimoza se u umereno toplim krajevima gaji kao dekorativna vrsta, a prilagodila se uslovima gajenja i u nekim drugim oblastima, kao što su obala Rusije, jugoistok Južne Australije, Mediteran od Portugala do Grčke i Maroka do Izraela, jugozapad Zapadne Australije, ostvro Norfolk, Krim, Ukrajina, južna Afrika, Madagaskar, Južna Indija, Čile, i Jugozapadna Kina. Može preživeti temperature do  - 10°C, ali ne podnosi duge mrazeve. Odgovara joj mesto sa dosta sunca, zaštićeno i zemljište kisele ili neutralne reakcije.

Plodored

Kao i druge vrste bagremovki, mimoza stvara simbiozu sa bakterijama u zemljištu i na korenu stvara kvržice koje fiksiraju atmosferski azot. Ovaj azot delimično koristi sama biljka, a ostatak mogu da iskoriste biljke koje rastu blizu nje, što je čini dobrim susedom mnogim biljkama, na primer maslini.

Mimozi odgovaraju suša i visoke temperature, pa se sadi u blizini biljaka sa sličnim potrebama, kao što su zimski jasmin, šimšir, mirta, jorgovan, leska, smilje, žutika, dren, lovor višnja, planika, rujevina.

Trajnice koje joj najviše odgovaraju su čuvarkuća, pampas trava, kamenika, zečije uši i začinske biljke kao što su timijan, origano i majčina dušica. Drvo je veliko, pa se može gajiti u blizini čempresa, oskoruše i sitnolisne lipe.

Zalivanje

Mimozi je potrebno redovno zalivanje dok je mlada, ali kada naraste do pune veličine, dovoljno joj je zalivanje kišnicom, kao i padavine. U periodima dužih suša i veoma visokih temperatura treba je zalivati da bi se zemljište održavalo vlanim i rastresitim, ali ne treba preterivati sa vodom.

Đubrenje

Mimoza je biljka koja fiksira azot iz vazduha, pa joj nije potrebno dodatno đubrenje. Ako se gaji zajedno sa drugim biljkama, može se dodavati đubrivo na bazi fosfora. Koriste se male količine fosfora, jer je mimoza, kao i druge biljke iz iste porodice, osetljiva na višak fosfora.

Odrasle biljke se mogu đubriti kompostom ili organskim đubrivima, u proleće i u jesen. Mlade biljke i one kod kojih je potrebno ubrzati rast, mogu se đubriti svake 2 - 4 nedelje mešavinom ekološkog organskog đubriva i algi.

Kod starijih biljaka, koje počinju da propadaju, što se manifestuje kao rupe na stablu i sušenje grana, može se primenjivati prirodno đubrivo i alge oko stabla, svake 1 - 2 nedelje. Ovo će na izvesno vreme oporaviti biljku, ali dejstvo je kratkotrajno i biljka će ipak odumreti.

Razmnožavanje

Mimoza, odnosno srebrna akacija, se razmnožava pomoću semena ili reznica. Seme se sakuplja kada cvetovi sazreju, a pre sadnje se potapa u vodu na 12 sati i nakon toga se seje u odvojene posudice u stakleniku. Razmnožavanje putem sadnica podrazumeva uzimanje reznica sa odraslog drveta u julu i avgustu i njihovu sadnju u odvojene posude. Zimu treba da provedu u stakleniku, a krajem proleća ili na početku leta se može saditi na stalno mesto na otvorenom.

Presađivanje

Presađivanje mimoze može da se izvede, ali nije jednostavno i najbolje je da ga obave ljudi koji su stručni za to. Kao i većina biljaka koja vodi poreklo iz Australije, nakon što dostigne određenu veličinu, teško je zasaditi ponovo nakon vađenja. Umesto presađivanja, bolje je nabaviti novu sadnicu i posaditi je na mesto na koje želite.

Zemljište

Mimozi najviše odgovara peskovita ilovača i mesto sa mnogo sunca, zaštićeno od jakih naleta vetra. Može dobro uspevati u bilo kom baštenskom zemljištu koje ne sadrži krečnjak, a najbolje uspeva ako je pH vrednost 5,5 - 6,5. Krečnjačka zemljišta joj ne odgovaraju, jer biljke gube boju, a odgovaraju joj mesta koja su suva i vruća. Najviše joj odgovaraju dobro drenirana zemljišta, ali može podneti i sušu, kao i zemljišta sa mnogo vlage koja mogu da ubrzaju njen rast.

Klima

Mimoza može da podnese niske temperature do - 10°C na otvorenom, u uslovima umerene klime, kakva vlada u Britaniji. Ako je izložena mrazevima, iz matične biljke uglavnom niču mnogobrojne tanke stabljike. Može se gajiti na mestima sa jakim suncem i visokim temperaturama, odgovaraju joj uslovi mediteranske klime. Ako se gaji zbog cvetova, zahteva sunčana leta sa visokim temperaturama. Najbolje uspeva u baštama na obali, na pozicijama koje su zaštićene od vetra.

Sadnja mimoze

Mimozi odgovara umerena klima, ali se može gajiti i u uslovima kontinentalne klime gde prezimljava u staklenicima ili zimskim baštama. Ako se tokom zime temperature spuštaju ispod nule, preporučuje se sadnja u saksije da bi se preko zime biljke unosile u zatvoreno. Osim što voli toplu klimu, mimozi odgovaraju peskovita i silikatna zemljišta, a na krečnjačkim slabije raste, ima manje cvetova, a listovi joj požute.

Vreme sadnje

Setva mimoze se obavlja u martu, u staklenicima, a sadnice se prebacuju na otvoreno kada prođe opasnost od mraza, krajem proleća. Seme i sadnica moraju biti na toplom, dok se biljka ne razvije dovoljno da može preživeti hladnije zime i zamrzavanje zemljišta, kada može da izdrži niske temperature do - 10°C, pod uslovom da je zemljište oko nje malčirano.

Kalemljenje

Razmnožavanje reznicama se često primenjuje kod mimoza, naročito kod vrsta koje imaju manje filode, koje se kaleme na grm ili stablo koje pripada istoj porodici. Reznice treba da budu dužine 5 - 15 cm, uzimaju se od drveta koje je napola čvrsto. Takođe se može koristiti i stablo koje je bočno izraslo, kao i stabljika kada precveta.

Reznica se odseca oštrim makazama ispod nodusa i potrebno je odstraniti donje listove, kao i sve pupoljke ili cvetove. Zatim se donji deo tretira hormonom koji stimuliše ukorenjavanje. Reznice se stavljaju u posude u kojima se nalazi specijalan supstrat za sadnju reznica. Nakon sadnje se dobro zaliju.

Sadnja semena

Seme mimoze se pre sadnje stratifikuje, treba ga potopiti u toplu vodu na 12 - 24 sata, da bi nabubrilo, a u martu se sadi u posudice i drži u stakleniku ili zagrejanoj prostoriji da bi moglo da nikne. Za klijanje mu je potrebno oko 3 - 4 nedelje, ako je temperatura 25°C. Kada sadnice dovoljno porastu, razdvajaju se i sade u posebne posude i, dok traje zima, drže se u toploj prostoriji na sunčanom mestu dok ne dođe vreme za sadnju na otvorenom.

Sadnja sadnice

Kada sadnica dovoljno naraste u stakleniku, presađuje se krajem proleća ili početkom leta na otvoreno kada više nema opasnosti od mraza. Sadnju je potrebno obaviti dalje od staza ili zidova. Rupa za sadnju bi trebala biti duplo dublja i šira od korenovog sistema, u nju se sadnica polaže, zatrpa zemljom i dobro zalije. Tokom zime prve godine, zemljište oko biljke treba malčirati, da bi se koren zaštitio od izmrzavanja.

Uzgoj u bašti

Kada se mimoza sadi u baštu, presađuju se samo dobro razvijene sadnice. Gajenje iz semena u bašti je nemoguće, naročito ako dolazi do smrzavanja zemljišta tokom zime.

Uzgoj u stakleniku

U stakleniku je moguće odgajiti mimozu iz semena tako što se posadi u posebne posudice, u proleće. Biljka brzo niče i dobija se veliki broj sadnica koje se, kada se dovoljno razviju, mogu saditi na otvoreno. Mimoza se uglavnom gaji zbog svojih cvetova, ali i zbog listova koji mogu biti veoma dekorativni i raznoliki, u zavisnosti od vrste - neke umesto listova imaju lisne bodlje.

Mogu se gajiti u uslovima blaže klime, kao i u primorju. Vetar im neće naročito naškoditi, ali se seme seje u staklenicima zbog niskih temperatura i kada biljke dovoljno ojačaju, seju se na otvoreno.

Uzgoj u saksijama

Ako se mimoze gaje u saksijama na terasama i balkonima, šire svoj miris sa otvaranjem prvih cvetova. U oblastima sa hladnijim klimama, preporučuje se sadnja u saksije da bi se biljka mogla uneti preko zime u zaštićen prostor. Biljke mimoze koje se gaje u saksijama je potrebno redovno zalivati, jedino se preko zime zalivanje proređuje. Tokom leta i kada su visoke temperature, biljke se zalivaju uveče da voda ne bi odmah isparila. Đubrivo nema potrebe dodavati, jedino se zemljište malčira da bi se sprečio rast korova i gubitak vode.

Održavanje i nega

Mimozi nije potrebno mnogo orezivanja i ima veoma male zahteve u pogledu održavanja, ali se ipak mogu obaviti neke radnje kako bi rast i razvoj bili što uspešniji.

Faza mirovanja

Mimoza ulazi u fazu mirovanja u toku zime. U ovoj fazi, zrela biljka može izdržati temperature do - 10°C, ali je mraz i zamrzavanje zemljišta mogu ozbiljno ugroziti dok je mlada, već na temperaturi od - 1°C, zbog čega zimu provode u staklenicima ili zagrejanim prostorijama, dok se odrasle biljke malčiraju. Kada prođu mrazevi, mimoza ponovo kreće sa vegetacijom.

Održavanje zasada

Mimoza se najčešće gaji kao samostalno dekorativno stablo, pa ozbiljnije održavanje nije potrebno. Da bi se biljka zaštitila, nanosi se sloj malča, da bi se održavala temperatura zemljišta oko korena, sprečio rast korova i zadržala vlaga u zemljištu.

Orezivanje

Mimoze se uglavnom ne orezuju, ali postoji mišljenje da im se na taj način produžava život, pa se orezuju samo dok su mlade, nakon cvetanja, samo tanke grančice. Orezivanje vrhova održava oblik krošnje gustim i produžava im život. Ako se orezuje u zimu, naredne sezone neće cvetati. Orezuju se samo grane koje su precvetale i koje odudaraju od nivoa zemljišta ili vodoravno sa njim. Potrebno je odsecati i mladice koje rastu iz baze biljke. Takođe se krajem zime uklanjaju i grane koje su slomljene ili crne usled smrzavanja, jer takve grane slabe biljku.

Bolesti

Mimozu napadaju bolesti koje su česte u našim krajevima i ako se primete simptomi kao što su rupe na listovima, odumiranje biljke, izostanak cvetanja, može biti neka do bolesti koje na mimozu prelaze sa drugih biljnih vrsta ili iz zemljišta koje je bilo zaraženo pre sadnje.

Uvenuće biljke

Uzročnik uvenuća je gljiva Fusarium oxysporum f. Sp. Pemiciosum. Manifestuje se kao uvenuće listova koji se smežuraju i osuše. Na kraju opadaju, a grane odumiru. Može biti ugrožena samo jedna strana stabla i to se javlja uglavnom tokom prve godine. Za ovu bolest nema efikasnog leka, mogu se rezati ugrožene grane, čime se ugrožava čitava biljka. Na korenu i stablu se zaražena mesta prepoznaju kao obojeni krugovi, a zaraza se širi preko korena. Može se preneti i putem semena na druge biljke koje rastu u okolini.

Pegavost lista

Pegavost lista izaziva gljivica Cercospora glauca i ova bolest nosi nazivi bolest listova mimoze. Manifestuje se kao male, tamnosmeđe mrlje, koje vremenom postaju bele u središtu. Bolest ne izaziva velike štete i nije potrebno lečenje.

Trulež korena

Ovu bolest izaziva gljivica Phymatotrichum, jedan od najopasnijih izazivača gljivičnih bolesti koji napada preko 2.000 biljnih vrsta. Znaci bolesti se javljaju od juna do septembra kada su temperature zemljište i do 28°C, prvo se uočava lagano žućenje listova. Gornji listovi se osuše u roku od 24 - 48 sati od prvih simptoma, a zatim venu i donji listovi za 72 sata. Potpuno uvene već trećeg dana i nakon toga vene, dok su listovi još čvrsto na njoj. Biljke su često do tada odlično rasle i napredovale.

Ova gljivica napada koren biljke pre nego što se pokažu znaci na nadzemnom delu. Koren istrune i dobija smeđu boju, a na površini se mogu videti vunaste hife gljive.

Nematode korenskog čvora

Nematoda korenskog čvora (lat. Meloidogyne Spp) se javlja na mnogim biljkama iz porodice bagremovki. Za određene vrste biljke specifične su i određene nematode. Simptomi su slični mnogim drugim bolestima ili uticajima okoline koji sprečavaju usvajanje vode i hranljivih materija. Biljka vene, zakržljava, listovi dobijaju bledu boju, a prinosi se smanjuju.

Tipični simptomi ove bolesti se javljaju na korenu. Na mestu gde su zaraženi, korenovi bubre i stvaraju se čvorovi. Može doći do nekoliko infekcija na istom mestu, usled čega se javljaju veliki čvorovi. Njihov izgled će zavisiti od vrste nematoda, kao i od biljke domaćina. Biljke koje brzo rastu imaju i veće čvorove, dok spororastuće biljke stvaraju manja i tvrda zadebljanja. Koren sporije raste, a trune često kasnije u toku sezone.

Biljke se tretiraju nematocidima koji mogu dosta dobro da deluju. Lečenje nematoda traje oko godinu dana, a metode primene zavise od sredstva koje se koristi, kao i od uslova sredine u kojoj ih treba primeniti. Uglavnom se unose u zemljište i ispiraju vodom. Postoje u tečnom ili granuliranom obliku, sa uputstvom za primenu.

Štetočine

Štetočine mimoze su iste kao one koje napadaju većinu biljaka koje rastu u našim krajevima. Protiv mnogih se može boriti na prirodan način, a u nastavku možete pročitati kako ih prepoznati.

Gusenice

Gusenice prave tunele u stablu i granama, što dovodi do odumiranja grana, a često i čitave biljke. Simptomi pojave gusenica su sok koji se cedi iz stabla, kao i piljevina. Ukoliko su duboko u stablu ili korenu, gusenice je nemoguće uništiti. Ponekad može pomoći odsecanje zahvaćenih grana. Gusenice uglavnom napadaju starije biljke i ako se uspeju suzbiti, verovatno će se ubrzo vratiti. Zbog toga je važno jačati otpornost biljke ili razmotriti sadnju novih.

Vrećasti moljci

Od ovih grozdastih gusenica nastaju moljci, a one prave vreće oko listova i grana u koje se zavuku i njima se hrane tokom noći. Mogu veoma brzo uništiti čitavu biljku. Mogu se uklanjati ručno, ali je preporučljvo nositi rukavice, jer gusenice imaju dlake koje mogu izazvati ozbiljne kožne reakcije. Takođe se drvo može tretirati ekološkim sredstvima za kontrolu gusenica.

Gali

Gali su izrasline na listovima i stablima biljaka, koje izazivaju različiti insekti. Kod zdravih biljaka ne mogu naneti veću štetu, a ugrožene grane se mogu ukloniti.

Lisne vaši

Lisne vaši se najčešće sreću na mahunarkama, grahoricama, cvetnim biljkama koje rastu u senci, kao što su lala, karanfil, božur, ruža i pelargonija. Isisavaju sokove iz biljaka i pojavljuju se u velikom broju, pa izazivaju deformacije listova i pupoljaka. Mogu se uništavati jedino upotrebom pesticida.

Paukove grinje

Znak da su biljku napale paukove grinje su tačkaste sive fleke na granama. Ova štetočina ugrožava mnoge biljke - juku, timijan, zumbul, vanilu i orhideju. Mimoza se tretira insekticidima, a napadnute grane se odstranjuju i spaljuju.

Upotreba mimoze

Mimoza se najviše gaji u dekorativne svrhe, kao ukras u kući i dvorištu. Ima veoma lep miris, cvet joj je jestiv, a kora ima lekovita svojstva i koristi se u izradi medicinskih preparata.

Kuhinja

Cvetovi mimoze sadrže mnogo polena, a kuvani cvetovi se dodaju fritulama. Stablo izlučuje gumu koja je takođe jestiva i koristi se u konditorskoj industriji. Nije visokog kvaliteta, pa se koristi za jeftinije slatkiše. Veće količine gume mogu se dobiti postupkom tapkanja stabla. Neke vrste daju gumu koja je tamna i nije ukusna, dok neke druge daju svetlu, ukusnu i slatku gumu. Može se konzumirati kao slatkiš ili se u vodi od nje pravi žele.

Zdravlje

Kora mimoze sadrži tanine i ima adstrigentna svojstva. Često se koristi u medicini za lečenje dijareje. Koristi se za spoljašnju primenu, kao sredstvo za ispiranje, kod lečenja rana i drugih problema na koži, hemoroida, očnih problema, za ispiranje usne duplje, kod znojenja nogu i sl.

Cvetovi se koriste za dobijanje etarskog ulja i u industriji parfema kao fiksatori.

Agrošumarstvo

Mimoza se najčešće sadi kao prvi izbor za popravljanje loših i oštećenih zemljišta. Raste brzo i vezuje azot iz vazduha, pa tako obezbeđuje dobre uslove za rast drugih biljaka. Dobra je za obnovu šuma, mada bi je trebalo koristiti samo u prirodnim staništima. Koristi se u formiranju šumskih bašti, a korenov sistem je dobar stabilizator zemljišta i sprečava njegovu eroziju.

Zanimljivosti

Mimoza vodi poreklo iz Jugoistočne Australije, Victorije, Novog Južnog Walesa, Tasmanije i centralnog dela Australije, gde se već jako dugo gaji, a neke vrste rastu u prirodi. U Evropu je prenešena 1816. godine i počela se gajiti kao hortikulturna vrsta i koristila se u cvećarstvu. Vrednost rezanih cvetova mimoze u Francuskoj je oko 3 - 4 miliona evra godišnje.

Postoje mnoge vrste mimoza koje imaju seme koje se melje u brašno, a neke su pak otrovne. Vrste koje izvorno rastu u Aziji i Africi imaju listove koji su perasto deljeni, a mnoge vrste koje rastu u Australiji nemaju uopšte listove. Lisne stabljike su pljosnate i mogu biti uske, široke, cilindrične, okrugle, ravne, dok im boja može biti zelena, siva, plava, ili žuta.

Mimoza se retko oprašuje putem vetra, jer ima težak polen i biljke akacije stvaraju znatno manje polena, nego ostale anemofilne biljke.

Vikinzi su, pored hrasta, koristili stabla mimoze za gradnju svojih brodova, a ove dve vrste drveta je za izradu brodova koristila i britanska kraljevska mornarica u 19. veku.

Mimoza fiksira azot iz vazduha i obogaćuje siromašna zemljišta, na kome inače ne bi rasle biljke. Ako se sade u voćnjaku, mogu značajno uticati na povećanje prinosa voćaka.

Foto: jacqueline macou / Pixabay